Јосип Броз говори на послератној паради
Аутор: Чедомир Антић
Од Србије остао само српски народ. Границе одређене супротно историји и разуму. Условљена свака одлука Београда
Србија је после великих губитака и штете у ратовима престала да постоји као политички ентитет. Остао је само српски народ, недовољно политички интегрисан, који је чинио једва 40 одсто становништва нове државе и био њен једини безусловни заточник и заточеник. Када је у августу 1939. споразумом Цветковић-Мачек створена Бановина Хрватска, у којој су уједињене све области у Краљевини у којима су већински живели Хрвати, отворено је и питање стварања јединствене српске федералне јединице. До избијања Другог светског рата то није учињено, а владајући српски политичари прихватили су да већински српске области северне Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Посавине и западног Срема припадну Хрватској.
Победом комуниста границе су одређене недемократски, често супротно историји и здравом разуму. У Србији, ипак, за разлику од других, није постојао организован политички покрет који би тражио ревизију ових граница.
Стање се променило почетком осамдесетих година. Разлози су били многобројни. Један од најзначајнијих било је питање еволуције југословенског федерализма. После обрачуна с Ранковићем, Југославија је пошла путем конфедерализације. Устав из фебруара 1974. године не само да је претворио републике у суверене државе, већ је и Републику Србију лишио државности. Наиме, за разлику од других република, она је имала две аутономне покрајине, које су и саме биле конститутивни чиниоци федерације. Као такве, оне су имале толики утицај на средишње власти у Србији да ове без њиховог пристанка нису могле да функционишу, док саме нису имале овлашћења над својим покрајинама.
Периодични немири и прогон српског становништва у САП Косово довели су до раста незадовољства и експлозије истинског национализма у Србији.Циљ воЂства југословенских комуниста постао је после 1986. изједначавање Србије са осталим републикама. После тријумфа Слободана Милошевића у септембру 1987, идеју једнакости заменила је мисао о превласти. У вођству српских комуниста сазрела је идеја да последњем гаранту политичког јединства земље – Савезу комуниста Југославије, буде наметнут неприкосновени вођа, нови Броз. Пошто је успео да збаци руководства у Војводини, на Косову, у Црној Гори, и за себе придобије армијски врх, Милошевић је очекивао да стекне већину и у партији.
Идеја Велике Србије била је заувек мртва из три разлога. Током седамдесетогодишњег постојања југословенских држава дошло је до великих померања српског становништва ка територији данашње Србије и према Београду. После геноцида, колонизације у Војводину и нових економских сеоба, Срби у Хрватској пали су до 1981. на половину удела у становништву које су чинили 1912. године. При том је половина преосталог српског становништва у овој републици живела у великим градовима Хрватске као мањинско становништво. У Босни су крајем шездесетих година прошлог века Срби престали да буду највећа национална заједница. У Републици Србији 1991. живело је 75 одсто балканских Срба.
Други разлог био је у вези с великим силама. Баш као што су 1918. у источној Европи настајале само унитарне државе, тако су се седамдесет година касније све федеративне државе распале. С добровољним распадом Совјетског Савеза, који није пратила промена граница совјетских република, таква могућност затворена је и на Балкану.
Трећи разлог је културолошке природе. Вукова реформа привукла је српској идеји, коју је оличавала мала и сиромашна аутономна Србија, велики број припадника других народа. Замисао да су сви штокавци Срби није била само великосрпска фантазија. Од Матије Бана и Меде Пуцића, до Пере Будманија и Нике Бартуловића, стотине интелектуалаца и политичара били су привржени српској државној идеји, иако нису били православци. Сматра се да је више од четири стотине припадника дубровачког патрицијата током 20. века за себе тврдило да су Срби католици.
Уместо да окупи штокавце, српство је током југословенског експеримента изгубило ијекавце. Изузетак су чинили Срби у Босни, који су током деведесетих година желели да њихове земље буду присаједињене Србији, али је и том приликом тадашњи председник Републике Српске, Радован Караџић, издао декрет којим је одређено да званично наречје у Републици Српској буде екавица.Тако је затворен пун круг. Један историјски процес био је завршен. Идеја Велике Србије остала је неостварена.
СВЕТИЊЕ И ГРОБНИЦЕ
Скоро све опозиционе странке у почетку су тврдиле како је стварање јединствене српске државе алтернатива Југославији. Српски покрет обнове залагао се за стварање државе чије су границе на југу светиње (на Косову и у Македонији), а на западу масовне гробнице (Јасеновац и Јадовно).
Демократска странка предлагала је у свом програму још 1997. „уједињење српских земаља“. Пошто се српски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини противио отцепљењу ових република, за тренутак се чинило да је са стварањем Српске Крајине и Српске створена велика српска држава (од Врања до Петриње и од Вуковара до Бара).
Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје
НАСТАВА ИСТОРИЈЕ 