Владар српске лозе

Sirmium – Царска палата

Аутор: Драгана Матовић

Лициније се у летописима помиње као “Србин”, предак лозе Немањића. Суров у обрачуну са противницима, није штедео ни децу

Идуће ноћи, дође Лицинију у сну анђео Господњи, подстичући га да брзо устане, и са својом војском моли највишег Бога. Ако то учини победа ће бити његова. После тих речи, причинило му се да онај који га је подстакао стоји уз њега. Упућивао га је како треба да се моли.Овим речима је дворски хроничар Лактанције описао сновиђење које је имао римски цар Лициније (307-324) уочи пресудног окршаја на Ергенском пољу. Уписано је да се у исто време император Максимин Даја (305-313) заветовао врховном богу Јупитеру да ће ако буде победио, искоренити хришћанско име и уништити га до темеља. Судбина је била наклоњена Лицинију. Скршио је далеко бројнију војску свог супарника. Каснији хроничари, који мање верују у привиђења, разлог за овакав исход битке тумачили су исцрпљеношћу Дајевих војника, који су, по хладном и олујном времену, данима ходали из Сирије да би приспели на бојиште. Те 313. године становници источне провинције Римског царства, ослобођени страховладе Максимина Даја са одобравањем су прихватили Лицинијево старешинство. Лициније је повратио права хришћана, која је Даја одузео.

Мада је владао прилично дуго, а његова војска имала значајну улогу у одбрани источног дела империје, Лициније је једна од занемарених личности античке историје. Непосредних доказа о његовом пореклу нема, али његова повезаност са Галеријем (293-311), из ране младости, даје слободу научницима за претпоставку да потиче са мезијског или дачког тла, тј. из источне Србије. До краја живота, Галерије није заборавио пријатеље из младости, са којима је као дете чувао говеда, по брдима постојбине. Међу њима је био и Лициније. Њихово пријатељство учврстила је војничка каријера. Лициније се први пут истакао у борби 296-297, у рату против Персије, који је водио цезар Галерије. Био је један од главних команданата. Док је велика победа над Персијанцима дала Галерију право да се пореди са Александром Македонским, Лицинију је омогућила да напредује. Постао је гувернер дунавских провинција.

Танко порекло

Захваљујући Галерију, Лициније је за кратко време стекао титулу августа, а да пре тога (супротно правилу поделе власти у тетрархији) није био изабран за цезара. У метежу борбе између шест претендената на царски трон (307), Галерије је одлучио да за августа прогласи свог пријатеља. Лициније је преузео пурпур од Флавија Севера и постао господар Илирика (Балканског полуострва). Са Галеријем је владао источним делом Царства, а време је проводио у Сирмијуму.

Одлука да постави Лицинија за свог сувладара, већ 310. године се показала кобном за већ тешко оболелог Галерија. Лициније му је окренуо леђа. Веридбом са Констанцијом, полусестром Галеријевог непријатеља Константина Великог (306-337) покушао је да учврсти везу са њим и тако себи обезбеди заштиту на западу. Забележено је да се Лициније од свих тетрарха, који су у том суровом добу морали да се боре за опстанак на царском трону, издвајао по својој нечасности, свирепости и превртљивости. Историчари су посебно осуђивали његову похотљивост. У литератури се неизбежно истиче да упркос дубокој старости (око 75 година), ниједна жена у делу царства којим је владао, није могла да избегне његово насиље. Одговоран је за прогонство царице Валерије, супруге свог доброчинитеља Галерија и Диоклецијанове ћерке и за смрт њиховог сина Кандидијана.

Саосећања код Лицинија није било – после Дајиног пораза наредио је да се погубе његови осмогодишњи син и седмогодишња ћерка. То је исто урадио и са сином Флавија Севера. Касније, када је његов сукоб са Константином успламтео, поништио је свој потпис на Миланском едикту и кренуо у прогон хришћана, које је сматрао лојалним свом противнику. Два пута је ратовао против Константина. Одлучујуће битке вођене су код Хадријанопоља и Хриспоља. У првом рату је изгубио Илирик, у другом царство.

– Лицинија и Константина повезивали су завичајност и војнички дух, а раздвајали порекло, карактери и Лицинијева приврженост Галерију и истоку – пише др Александар Јовановић, аутор књиге “Тло Србије завичај римских царева”. – Лициније, око две деценије старији од Константина, био је ниског порекла, поникао у рустикалном амбијенту једноставности и елементарне борбе за опстанак.

Константин је био дете града, палате, који је део младости провео и у резиденцијалном сјају. У Лицинију, који је изједначаван са трибалским дивљим вепром, сачувао се опрез тамних шума, олујна снага, тумарајућа недоследност и превртљивост. Опчинио га је уљуљкујући дух луксуза и раскош источних провинција када је завладао тим просторима. Константин, поређен са биком, имао је, све до последње декаде своје владавине, отвореност према свежини уздижућег Запада. Нису били личности блиских погледа на живот. Извесност сукоба, Константин је хтео да предупреди удајом своје полусестре Констанције за већ времешног Лицијана. Она је, додуше, смиривала Константиново нерасположење према Лицијану, али је охрабривала нереалне амбиције мужа и тиме доприносила размирицама.

Време трибала

Једна легенда о Лицинију на чудан начин доводи овог владара у везу са српском историјом. У низу старих летописа и родослова, спомиње се као “Србин” и предак владарске лозе Немањића. Како су наши црквени хроничари били убеђени да је Срба на Балканском полуострву било не само за време, већ и пре Константина Великог, сматрали су да је нормално да забележе шта се дешавало у односима између римске царске власти и српског народа.

Лициније се у Карловачком родослову назива “Србином”, у Константиновом “далматински господин, родом Србин”, док се у више родослова наводи као отац или предак Беле Уроша, од кога, наводно, потиче велики жупан Стефан Немања. Разлог да баш Лициније буде проглашен за Србина лежи у томе што је вероватно потицао из племена Трибала. Током средњег века Византинци су Србе називали “Трибалима”, јер су живели на истом простору као ово старо балканско племе. По другој теорији припадао је племену Сармата, које се повезују са Словенима.

Немогућност да се открије Лицинијев завичај уноси додатну недоумицу у његовој биографији. Утврђено је да је у Сирмијуму (Сремска Митровица) подигао велелепне терме, опасао бедемима градове Улпијану (Липљан) и Ремизијану (Бела Паланка), можда ојачао пристаниште у Виминацијуму (Костолац). Јовановић истиче да се тешко може поуздано рећи да ли је себи саградио палату какве су својим родним крајевима оставили његови претходници Диоклецијан, Максимин Херкулије, Галерије и Максимин Даја. Ипак, указује да је Константин, након победе над Лицинијем, посебно даровао Ремизијану за исказану лојалност, о чему сведоче два прстена са натписом “Constantino fidem”. Мада није утврђено да ли је Константин поступио попут Лицинија који је био дарежљив према његовом родном Наису, Јовановић наводи да би тај траг могао да покаже да је Ремезијана Лицинијево родно место.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s