Владар учи слова

Кула Небојша, почасни споменик Јовијану

Аутор: Драгана Матовић

Скромно образован, научио да пише, тек, кад је постао цар. Владавина обележена лошим знамењима

Једини император рођен у Сингидунуму (Београд) Флавије Јовијан (363-364) само је 236 дана господарио римском царевином! Његов отац Варонијан био је високи официр на лимесу(граници) и имао титулу заповедника војних јединица које је основао Диоклецијан. Оне су, по његовом божанском надимку, назване Јовиа (Јупитер). Можда и сам Јовијан, своје име дугује овој околности. Скромно образован, научио је да пише, тек, кад је постао цар!

Порекло, стас, касније и брак са Харитом, ћерком славног официра Луцијана, оденули су га у војничку униформу. Продужио је очевим стопама. Постао је члан царске гарде, а пред крај живота Констанција ИИ, био је у царевој пратњи.

Вино и жена

Јовијанову владавину најавила су лоша предсказања. Када је Констанције изненада умро у Киликији 361, Јовијан је добио задатак да отпрати кола са покојником у Константинопољ. За тај догађај везано је једно лоше пророчанство, о коме је писао Амијан Марцелин, а односи се на Јовијанову будућу владавину: “… Када је тело покојног цара Констанција опрано, намазано и положено у ковчег, наређено је Јовијану, тада још царском гардисти, да га следи са краљевском пратњом у Константинопољ. Тамо је требало да буде сахрањен. Док је Јовијан седео у колима која су носила посмртне остатке, поклоњени су му, према поступку уобичајеном за цареве – узорци војничке хране, показана му је државна запрега, и према обичају, пресретала га је маса света. Ови симболи предсказали су Јовијану царску власт, додуше неуспешну и под сенком, будући да је управљао посмртном поворком…”

Овај хроничар наводи да је и његов отац Варонијан уснио сан који је наговестио врлетну срећу и стрмоглави пад сина: “… На овом месту си ти, Фортуно римске државе, с правом оптужена јер си, док су олује потресале државу, истргла кормило од владара искусног у управљању и предала га младићу кога нису одликовала никаква значајна дела, те га стога не треба ни корити, ни хвалити…”.

Недуго после Констанцијеве сахране, Јовијан је постао заповедник гарде. У лето 263. године пратио је следећег императора Јулијана (361- 363) у походу на Персију. Римска војска је била дубоко на персијској територији када је Јулијан задобио смртоносне ране. Изгладнели, без хране, војници су се непрекидно супротстављали непријатељу, који их није остављао на миру. Марцелин, који је присуствовао овом догађају, наводи да су се након Јулијанове смрти окупили сви заповедници да би изабрали новог цара. И поред тешких услова, подела међу официрима је била неизбежна. Престо је прво понуђен Салутију, преторијанском префекту Истока, који је као и Јулијан био паганин. Ту почаст је одбио правдајући се поодмаклим годинама и нарушеним здрављем. Док су официри тражили новог кандидата, део војске је извукао Јовијана и огрнуо га царским пурпурним плаштом. Узвикнули су у част новог цара: “Јовијан, август!”, што су остали војници громогласно прихватили.

Марцелин истиче да је Јовијан, у ствари, грешком изабран за владара. Војници су мислили да наздрављају опорављеном Јулијану, а не тек изабраном Јовијану! Када су схватили да су забрљали, неки од војника су били ганути, али је Јовијан, ипак, прихваћен за цара. Вероватно су га узели због популарности његовог оца, а још више да би неко преузео команду и извукао војску из безизлазног положаја.Марцелин описује да је Јовијан био “толико висок и крупан да се дуго није могла наћи владарска одећа која би му одговарала. Био је леп, достојанствен, сивих очију, весео, доброћудан, али и неумерен. Уживао је у вину и у женама.”

У почетку, Јовијан је био заокупљен извлачењем војске из Персије. Искусни персијски цар Шапур II, знао је да користи “дарове неба”. Захваљујући дезертерима сазнао је да новоизабрани цар није ни налик претходном, да је спор и слаб у одлукама. Зато је кренуо у напад. Ослабљени Римљани повлачили су се уз реку Тигар. Преко ноћи су успели да пређу набујалу реку и уклоне персијску стражу на другој обали. Полугладна војска, наставила је да корача према свом огњишту. Персијанци су их непрекидно гонили. У једном тренутку Шапур је предложио да склопе примирје, али под условом да Персији препусте пет провинција на левој обали Тигра, које је Галерије, као Диоклецијанов цезар задобио 299. године, као и два погранична града Нисибис и Синагре. Јовијан је пристао. Марцелин је описао да су становници Нисибиса били очајни што су га оставили Персијанцима.

Срамни мир бацио је сенку на почетак Јовијанове владавине, али је са одлуком да прогласи повратак државе хришћанству стекао бројне поборнике међу својим поданицима. Познији хришћански писци наводе да је Јовијан затражио од присутних официра да се изјасне као хришћани, у супротном – не би прихватио царску круну. Претпоставља се да је ова прича апокрифна, но у сваком случају наговештава раскид са Јулијановим покушајем обнове паганства. Био је присталица никејског учења и обновио је донације православној хришћанској цркви. Забранио је паганске ритуале.

По повратку из Персије, Јовијан је кратко боравио у Антиохији, где је свог једногодишњег сина Варонијана Млађег прогласио за конзула. Током церемоније проглашења дете је све време плакало. Сујеверни Римљани су то примили као лош знак. Чак се и тај преџнак, у стварности показао тачним! Неповољна знамења нису остављала Јовијана. По доласку у Антиохију из предворја царске палате необјашњиво је нестала тучана кугла из руке статуе Галерија Максимијана, греде у згради Сената су језиво пуцкетале, а на небу се усред дана појавила комета!

Загонетан крај

Убрзо после тих догађаја, у месту Дадастан на северу Галатије, Јовијану се напрасно догодио загонетан крај. Пронађен је без живота у свом кревету, а да није био јасан разлог његовог свршетка. Претпостављало се да се угушио од испарења свеже окречених зидова или димом од лошег угља који је ложен у пећи царске одаје или се отровао храном. Све у свему, као да је местом где је утонуо у вечни сан скицирао венац свог живота: издахнуо је у области Галатије, коју су основали Келти, потомци оних који су саградили Сингидунум, град у коме је угледао свет.

Његово тело пренето је у Константинопољ и сахрањено у порфирном саркофагу са царским почастима. На највећем броју реверса његових новчића исказана је жеља да прослави петогодишњицу владавине. Као да је слутио да се то неће догодити. Постојао је само тридесет две године.

За сада нису познати археолошки остаци који би указали на Јовијанов боравак у Сингидунуму. Постоји претпоставка да можда Небојша кула на Калемегдану представља почасни споменик подигнут као кенотаф (гробница, попут оних што су Грци подизали у част покојника погинулих у рату или на мору којима се није знало за гроб) за Јовијана.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s