Дворац Гаја Валерија

Felix Romuliana

Аутор: Драгана Матовић

Палата Феликс Ромулијана, врхунац уметности тог периода. Биографија налик бајци у којој пастир постаје цар

Имератор Гај Галерије Валерије Максимијан (293-311) једна је од најпротивречнијих личности Римског царства. Једни су га славили као спасиоца империје, новог Ромула и Александра Великог, а други ружили и сматрали најлошијим владаром и човеком. Док су га пагански писци описали као одважно храброг, херкуловски снажног, предодређеног за победе, са лепотом, која се сматрала божијим даром, хришћански историчари су га приказали као монструозног господара, непријатеља сваке културе и учености, који је, чак, и свог очуха Диоклецијана отерао са престола!

Галерије је у младалачким годинама задобио највише војничке чинове и наклоност цара Диоклецијана, који га је усинио и 293. године прогласио за цезара и свог сувладара. У зрелим годинама однео је једну од највећих победа у римској историји, а у тренутку када га је задесила смрт, у време његове највеће моћи и славе, сахрањен је и уврштен међу богове у Феликс Ромулијани (Гамзиград код Зајечара), данас једном од највећих археолошких налазишта у Европи, на листи Унескових споменика. За његово име везује се и последњи велики прогони хришћана 303. и 304. године, али и први едикт о толеранцији хришћанства из 311. године.

Поразио Персијанце

Галеријева биографија личи на бајку у којој пастир постаје цар. Рођен је око 260. године на малом пољском имању Секундијана у Приобалној Дакији. Његов отац, чије име није сачувано, бавио се земљорадњом. Мајка Ромула била је свештеница “планинских богова”. Имао је сестру, мајку будућег императора Максимина Деје. Као дечак, Галерије је чувао стоку и стекао надимак Говедар. Тог надимка се никад није одрекао, јер је у њему слутио везу са Силваном, шумским божанством.Као и остали тетрарси, у војсци је напредовао у време својих земљака Аурелијана и Проба, касније и код Диоклецијана, који га је 293. године, узео уз своје скуте и прогласио цезаром. Тим чином Галерије је ушао у божански ред Јовија, са којим се Диоклецијан изједначавао. Постао је Јупитеров син, други Марс. Претходно је напустио прву супругу с којом је имао кћер Максимилу и оженио се Диоклецијановом ћерком Валеријом.У крајевима у којима је владао, градио је палате, тријумфалне лукове, терме, а дворове је имао у Сердици (Софија) и Салоники (Солун). Претпоставља се да је његова главна резиденција пре 299. године била у Сирмијуму (Сремска Митровица), јер је одатле у првим годинама владавине могао предузимати војне подухвате како би заштитио границу на Дунаву. По окончању тих ратова, дао је да се искрче шуме у Панонији и исуши Пелсонско језеро (Блатно језеро). Ту панонску провинцију назвао је по својој жени Валерији којој исказао захвалност, што је као свог, прихватила његовог сина Кандидијана, којег му је родила љубавница.

Најзначајнији догађај у Галеријевом животу одиграо се 297-298. године. Био је то рат који је водио против Персије. Са својим војницима, Галерије је успео да савлада Персијанце. Галерије је, попут Александра Великог, који се после победе постарао за породицу побеђеног цара Дарија, заштитио породицу Нарсеса од насртаја и отмице, заслуживши велико поштовање. После овог пораза, Персијанци су напустили Месопотамију, а Галерије слављен у целој империји као други Ромул и Александар. Од тог тренутка почиње Галеријева приповест о божанском пореклу: он је син бога Марса и Ромулов брат, а његова мајка Ромула, попут Олимпијаде, мајке Александра Великог, зачела га је са самим богом, који се приближио у виду аждаје.

Одгонетач Ромулијане, археолог Драгослав Срејовић наводи да је Галеријева мајка од те године морала уживати посебно поштовање. Галерије је замислио да сагради палату названу по мајци Ромулијана, по узору на Диоклецијанову палату у Сплиту. Обе палате су представљале до тад јединствене градитељске подухвате у римском свету. Имале су двоструку намену: да служе за живота владара као раскошни дворци, да им обезбеде достојанствену и спокојну старост када се после две деценије повуку са трона, а након њихове смрти требало је да постану маузолеји.

У Галеријево родно место из свих делова царства стигли су најбољи градитељи, чувени уметници, клесари, сликари и занатлије, да од скупоценог мермера изграде и украсе раскошну палату. Нова, грандиознија палата започета је да се гради на темељима старе, поново Ромули у част, 305. године и грађена је до Галеријеве смрти. На северној страни овог комплекса биле су две раскошне палате, са дворанама украшеним мозаицима, фрескама и скулптурама.

Освета цару

Дела сачувана у Ромулијани представљају врхунац уметности тог периода. Између две палате био је мали храм са жртвеником, посвећен Великој мајци или боговима Либеру и Либери. Из налаза у палати може се закључити да је Галерије био склон боговима који су, као и он, имали смртну мајку и бесмрног оца, као што су Херкул, Ескулап, посебно Дионисије, што се види по мозаицима и скулптурама са његовим представама.

Галеријева тешка болест зауставила га је да спроведе свој наум до краја. Умро је годину дана пре завршетка Феликс Ромулијане. Ломача која је 311. године означила Галеријеву апотеозу последњи пут је у обележила такав традиционални римски ритуал.На самртничкој постељи, супругу Валерију и сина Кандијана поверио је цару Лицинују на старање. Валерија је кратко уживала Лицинијеву заштиту. Неколико месеци касније напустила је двор и прешла у део царства којим је управљао Максимин Деја. Понудио јој је брак. Хтео је да се преко ње повеже са Диоклецијаном. Кад га је одбила, изгубила је сваку заштиту. Одузета су јој сва добра, а почетком 312. са мајком Приском, Диоклецијановом супругом прогнана је у Сирију. После Дејове смрти, покушала је да се приближи Лицинију. Када је чула да је Лициније наредио Кандијаново убиство, са мајком се сакрила у околину Солуна, али су их пронашли и убили. То је био Лицинијев коначни обрачун са тетрархијом и са успоменама на Галерија.

После тих догађаја обустављена је свака градитељска делатност у Ромулијани. Претпоставља се да је комплекс у четвртом веку потпао под управу цркве, која је у сред Галеријеве палате саградила базилику. Највероватније је то био начин освете цару који је сурово прогонио хришћане. У време најезде Хуна у петом веку, Ромулијана је разорена и спаљена. Поново је разрушена у седмом веку. Тек у 11. веку, напуштене зидине наслелили су Словени, који нису знали ни назив царског дворца, нити некадашњег власника. Феликс Ромулијана је добила ново име – Гамзиград.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s