Порука цару с неба

Константин Велики

Аутор: Драгана Матовић

На светлосном крсту је писало: “Са овим знаком побеђујеш“. Константин Велики саградио Цариград

Миланском едиктом из 313. године, хришћанство је постало слободна религија у Римском царству. Мотив за признавање хришћанства, према веровању, налазио се у томе што је тадашњи император Константин Велики (306-337) у одлучујућим биткама “побеђивао у знаку крста”. Легенда каже да се уочи чувене Милвијанске битке, са далеко моћнијим непријатељом Максенцијем, на небу појавио светлосни крст са поруком: “Са овим знаком побеђујеш“. После победе, Константин је прогласио мир у целом свету.

У време ових догађаја хришћанство је било изузетно распрострањено. Многи хришћани имали су кључне положаје у држави, мада су се излагали опасности од прогона. Према каснијим тумачењима, Константин је дозволио хришћанску вероисповест, зато што није желео сукоб са њима. Константин је упамћен и по Првом васељенском сабору, одржаном у Никеји 325, на којем су се цркве први пут договориле о хришћанској догми. Сабором је хришћанство први пут постало званична религија, а Константин добио репутацију “првог хришћанског цара”.

Године 313. у Медиолануму (Милано) су се састала два преостала владара империје – Константин и Лициније, како би се договорили о даљем савезу. Тада усвајају Милански едикт. Проф. др Александар Јовановић указује да постоје многобројне недоумице око овог документа, па, чак, и могућност да је представљао допис разаслат управницима провинција: “Едикт је можда фикција, али чињеница на коју се односи јесте неприкосновена.” То потврђује и Лицинијев опис овог догађаја: “Када смо се ја Константин Август и ја Лициније Август срели у Медиолануму под срећним знаком и започели дискусију о свему што се тиче опште добробити и безбедности, проценили смо да се оно што ће бити најважније за већину људи односи на регулисање богослужења: треба да дамо право хришћанима и свима осталима да слободно следе било које правило вере које одаберу, тако да које год божанство било устоличено на небу, може да буде наклоњено нама и свима онима који су под нашом влашћу.”

Константин је постепено прихватио хришћанство. После фазе обожавања Аполона, окружује се хришћанским бискупима, даје посебне повластице цркви, гради хришћанске храмове. До те мере се удаљио од паганства, да је приликом прославе свог јубилеја одбио да се попне на Капитол да би поднео жртве пред храмом Јупитера. Толико је променио религијску политику да 319. године објављује Едикт о поштовању паганских вера. То се раније подразумевало. Све док није победио Лицинија (који се окренуо против њега) и постао једини владар империје (326. године), његова политика према паганима била је променљива. После тога, једном владару, била је потребна једна вера!

Часни крст

Константин је био енергичан, храбар и популаран војсковођа. Ратовао је на многим фронтовима – више пута је победио Франке, Алемене, Сармате и Готе. Постоји легенда према којој је, поред Часног крста који је пронашла његова мајка Јелена, још једна реликвија, везана за Христово распеће, доспела до њега. То је копље судбине, којим је римски центурион Гај Касије, касније свети Лонгин, не могавши да поднесе Исусове ужасне муке, кратким замахом прекратио драму. За оног ко га поседује, говорило се да држи судбину човечанства. По предању, Константин се ове реликвије докопао победом над командантом тебанске легије Маурицијусом. Кажу да је копље носио у свим победоносним биткама и да је њиме махао на Сабору у Никеји. Записано је да је говорио: “Следим његове стопе и видим га хода испред мене”. Године 321, 7. марта, Константин је донео закон: Недеља је проглашена за дан одмора! Једна од његових одлука била је и да се укину гладијаторске борбе.

Столујући у Сирмијуму (321-326) планирао је да ту сагради нови град, али га је мочварно тле одговорило од те намере. Догађај који је уследио, вероватно је још више утицао да одустане. Погубио је свог сина Криспа. Наводно, разлог је била урота, која никад није доказана. Потом је убио и његову маћеху и своју супругу Фаусту, окривљујући је за Криспово смакнуће. После њихове смрти, одлучио је да подигне нову престоницу. Изабрао је место Византион на Босфору. Будућем Цариграду (Константинопољу) постављен је темељ 4. новембра 326. године.

Царска ризница

Константинове амбиције у погледу завршетка градње биле су велике. Желео је да у години посвећења града прослави двадесетпетогодишњицу доласка на власт. Саградио је све оно што је потребно велелепној престоници – царску палату, тргове, храмове, купатила, јавне зграде. Ту су биле и базилике, светилишта – хришћанска и паганска. Донео је најлепша уметничка дела из свих делова царства. Пренет је стуб из Делфа, који су Грци подигли у знак победе над Персијанцима код Платеје 479. године п.н.е. Стуб је касније постао симбол отпора града против Турака. На великом тргу Филаделфион стајала је скулптура четири некадашња тетрарха, којом је Константин желео да нагласи наставак тетрархије. Украдена је и пренета у Венецију 1204. године. Од тада се налази тамо.

После само четири године градње, Константинопољ је завршен. Посвећење града уследило је 11. маја 330. године, а прослава 25-годишњице Константинове владавине 25. јула исте године.Неколико година пред смрт, на узвишењу које надвисује цео град, Константин је наредио градњу огромне цркве Светих апостола. Тражио је да се пронађу мошти свих 12 апостола и да се сахране у цркви. У центру овог здања предвидео је споствени гроб на коме би писало: “Константин – једнак апостолима”.

Многобројни споменици и грађевине са нашег тла, непосредно или посредно су повезани са Константином. То се посебно односи на његов родни Наис, који је према сведочанству “величанствено украсио”, тако да се каснијим византијским хроничарима град чинио Константиновом задужбином. Његов царски комплекс Медијана по свом богатству могао је да се мери са највећим царским резиденцијама тог доба. Досадашњим истраживањима откривено је осамдесетак зграда, међу којима су биле и раскошне виле украшене врхунским мозаицима, шеталиштима, са фонтанама и термама. Константинов родни град био је у рангу његове престонице – Константинопоља. Медијана је дуго скривала мозаик изузетне лепоте.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s