Сузе цара Јустинијана

Император Јустинијан – мозаик у Равени

Аутор: Драгана Матовић

Горко је плакао када је 28. јуна 548. умрла Теодора. Јустинијан је постао “Велики” а Теодора “Злогласна”

У историји византијске цивилизације Јустинијанова (527-565) владавина означава пресудно доба. Константинопољ, у коме је царевао, изгледао је као престоница света. Живот је био пун узбуђења. Ратовало се, управљало бунтовним покрајинама, стварали нови закони и обичаји. Уметност је доживела златно доба. Јустинијан, који је волео велике грађевине, имао је среће да нађе ванредне уметнике, који су остварили његове замисли. Споменици из тог времена чине врхунац византијске уметности.

Под сједињеним утицајима Истока и старога века, ницале су најразноврснија здања. Сазидани су многи дворци и цркве: Сан Витале у Равени, Свети Димитрије у Солуну, Светих Сергеја и Вакха у Константинопољу… Недостижан неимарски подухват је црква Света Софија у Константинопољу. Танани вајарски радови, мозаички украси дали су унутрашњости ових грађевина јединствен сјај блиставе раскоши и свечане узвишености. Ништа мању топлину Јустинијан није исказао према граду који је подигао у својој постојбини. Царичин град (Јустинијана Прима), који се налази надомак Лебана, по записима хроничара из тог доба, био је драгуљ рановизантијске црквене и световне архитектуре.

Општа побуна

Као вечно зло, немање новца и тих година је успоравало најлепше планове оживљавања некадашњег римског царства. Да би се то отклонило, морали су бити увећани намети државе до тачке када постају неподношљиви. Становништво је цичало под великим порезима. Окомили су се на Јустинијанову супругу, царицу Теодору (527-548). Засметала им је моћ коју има над царем, чак и њена младост и лепота, за које су многи мислили да не пристаје престолу. Њихова мржња била је, заправо, обична завист. Потекла је из народа и стога није смела да буде боља од њих. Желели су да је виде у блату.

Побуна је планула 13. јанура 532. године на константинопољском хиподрому. Две, иначе супротстављене странке, “плави” и “зелени”, први пут су биле на истој страни – против цара! Сваки римски цар, почев од Цезара, више од свега се плашио усковитлане гомиле. Узнемирена маса људи је дивља, неурачунљива, често зла и окрутна. Списак императора које је тај бес уништио је позамашан: Клаудије, Нерон, Галба, Комод, Хелиогабал, Пизо, Максим и Валентијан. Зато су сви владари настојали да избегну побуну. Али, овог пута то није било могуће. Константинопољ је горео. Горела је и Света Софија. У наступу малодушности, Јустинијан је једини спас видео у бекству. Наредио је да се двор евакуише у Хераклеју. Теодора није хтела да скрене са свог пута, по цену и да умре! Њен говор, који је ушао у византијску историју, записао је царски хроничар Прокопије (“Историја Јустинијанових ратова”):

“Да ли жена треба да пружи мушкарцима узор храбрости, о томе сада не вреди расправљати. У тренуцима безнадежне опасности свако треба да чини онолико колико може. Мислим да сада не треба бежати, чак и ако нам бекство донесе сигурност. Свако ко се роди не може избећи смрт, али ја ипак не могу поднети да онога ко је био цар видим као изгнаника! Надам се да нећу доживети да видим себе без царског пурпура, нити да ме људи које срећем не ословљавају као царицу. А, ако ти желиш да се спасеш, о царе, то је бар просто. Имамо новца, море је пред тобом, а ту су и бродови. Али, ипак упитај себе, када будеш био на сигурном, да ли би трампио такву сигурност за смрт. А што се мене тиче, ја ипак ценим ону стару изреку која каже да је пурпур достојан покров.”

Судбину царства узела је у своје руке. У безнадежној борби, уздигла се до херојства. Спасила је Јустинијанов престо.

Обнову Свете Софије, која је до темеља изгорела у пожару, Јустинијан је започео у жељи да се немили догађаји што пре забораве. Десет хиљада људи неколико година је градило храм, који је означио нову епоху у историји хришћанског неимарства. Из најудаљенијих крајева царства довожен је најбољи мермер, као и злато, сребро и слоновача. Огромна купола имала је распон од 33 метра, а зидове су прекривали величанствени мозаици. Јустинијан није жалио новца за храм, који је освештан 537. године. За царски пук уприличио је тад велику светковину, на којој је, према записима, послужено хиљаду волова, шест хиљада оваца, шест стотина јелена, хиљаду свиња и десет хиљада пернатих животиња.

Тих година, седиште владе је било у царском кревету. Теодора је имала невероватан ум, који је замислио много тога што је Јустинијана учинило великим владарем. Сметала јој је Јустинијанова неодлучност. Био је спор и неодлучан, говорила је, као обичан пион. Зато је она непрекидно радила да увелича и учврсти његову владавину. Вештим дељењем новца и умешношћу да међусобно завади непријатеље царства, Теодора је под византијску власт доводила варварске народе. Наводно је под својом контролом држала читаву мрежу доушника и шпијуна, батинаша и тајних тамница.

Верна цару

Инстинкти су је научили да је њена снага у непредвидивости. Знала је да највештије противнике запањи овом својом вештином, а поједини историчари сматрају да је прва употребила оно што се у дипломатији зове “нехајна тактика”. Кажу да је у каснијим годинама била бескрупулозна и окрутна и да је често поступала као тиранин. Добар део онога што су јој замерили чинила је због свог супруга. Упркос грешкама, нико, па чак ни Прокопије у својим злогласним “Анегдотама”, није је оптужио да је била неверна Јустинијану!

Хроничари бележе да је Јустинијан горко плакао када је, после дуге болести, 28. јуна 548. године умрла од рака. Сахрањена је у гробници коју је за њих двоје подигао у близини цркве Светих апостола у Константинопољу. Јустинијан је побожно чувао успомену на њу. Задржао је све који су били у њеној близини. Много година касније, када би давао свечано обећање, имао је обичај да се заклиње Теодориним именом. Они који су желели да му угоде, подсећали су га на лепу и мудру царицу, која је, “пошто је на овом свету била његова верна сарадница, сад молила Бога за свог мужа”.

Славећи 559. године победу над Хунима, Јустинијан је, предводећи поворку, застао поред Теодорине гробнице, како би упалио свећу, помолио се и одао пошту вољеној. Живео је осамдесет и две године и тако надживео своју жену седамнаест година. Историчари су му наденули надимак Велики, а Теодора је остала – “Злогласна”.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. #1 од стране Ivstinian 23/12/2010 - 17:56

    Veoma lepo.

  2. #2 од стране zvonkon003@gmail.com 09/06/2011 - 16:02

    Oвакву гомилу глупости одавно нисам прочитао. И како су то Вечерње новости извор за биографије римских царева?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s