Трајан на престолу

Цар Трајан Деције

Аутор: Драгана Матовић

Рођен у Мартинцима, Трајан на царском трону био две године. После Трајанове смрти у Римском царству све се променило

У читавој историји тешко је пронаћи раздобље када су људи из наших крајева толико утицали на судбину европске цивилизације и света, као у 3. и 4. веку наше ере. На територији данашње Србије, у том времену, рођено је, према наводима стручњака, осамнаест римских императора. То представља петину од свих владара Римског царства и највећи број царева који су први пут угледали свет ван Италије. Они су имали кључну улогу у доба најдубљих криза које су потресале Римску империју, а простор Балкана, односно тадашњих римских провинција Горње Мезије и Доње Паноније за непуна два века постао је посебно значајан.

Прва личност са подручја Србије која се уздигла на царски престо био је Трајан Деције. Његова краткотрајна владавина, од 249. до 251. године у аналима античке историје описана је као пример војничке части, умерености и врлине.

Рођен је у околини Сирмијума, у малом месту које се називало Будалија или Бубалија (данашњи Мартинци). Отац му је био официр, припадник локалне аристократије чији су корени вероватно потицали из Италије. Иако је био староседелачког порекла, определио се за војну каријеру. Због своје храбрости и одлучности напредовао је од нижег официра до заповедника римске војске. Његова жена Херенија Етрусцилија такође је припадала познатој сенаторској породици етрурског порекла. Са њом је имао два сина: Херенија Етруска и Хостилијана.

Тријумфално

Деције је један од ретких римских владара са Балкана, који је пре ступања на трон био конзул, чак и гувернер. Његово име чешће се спомиње у историјским документима за време владавине цара Филипа Арабљанина, који га је поставио да командује легијама на Дунаву. Крајем 248. године почињу буне против цара Филипа у Панонији и у Малој Азији. Деције одлази са својом легијом да заустави узурпаторе. Освајач на Балкану звао се Пакацијан, који је током краткотрајне власти у Сирмијуму успео чак да искује свој новац. Чим су се Децијеве трупе приближиле, Пакацијан је изгубио живот. Из захвалности, Филип га поставља за управника у Мезији и Панонији.

Омиљен међу војницима, у чију се подршку неизмерно уздао, Деције показује изузетне способности у борбама против готских племена. Због тога га његови војници, припадници Десете легије, бирају за цара. Обичај је био да легионари, често са исуканим мачевима, своје војковође приморавају да прихвате царску титулу. Ту почаст није могао да одбије и да је хтео, јер би на тај начин себи потписао смртну пресуду.

Године 249. ушао је у грађански рат са титулом управника (префекта) града Рима. Након убедљиве победе у бици код Вероне, у којој су погинули цар Филип и његов син Филип Млађи, Деције одлази у Рим, где и формално бива проглашен за цара.

Непосредно по ступању на царски престо изградио је и обновио низ капиталних објеката. Познате су Децијеве терме (Termae Decianae) на Авентину, које су завршене 252. године, а користиле су се чак и у 16. веку. Обновио је и Колосеум у Риму. Захвалност коју је имао према војницима елитних јединица из Паноније и Мезије исказао је на новцу, на реверсу са натписом „genius exercius illyriciani“. Новац је правио у ковницама у Виминацијуму, а једно време ковао га је и у име Филипа Арабљанина и његовог сина.

Од почетка своје владавине, Трајан Деције показао је велике амбиције и за своју породицу: супругу је прогласио за августу (царицу), а синове за цезаре (престолонаследнике). Забележено је да је био један од римских императора који су у време папе Фабијана прогонили хришћане да зауставе ширење ове вере. Захтевао је да епископи Цркве приносе жртве њему лично, што је за хришћане било немогуће. Трајан Деције је први император који је после два века нарушио тзв. Pax Christiana, којим је Римско царство прећутно успоставило примирје са хришћанима после Домицијанових прогона.

Храбри ратник

И поред тога, хришћани му нису дошли главе. Много опаснији непријатељи по Рим у то доба били су Готи, који су прелазили Дунав да би пљачкали по Мезији и Тракији. Рат је трајао током 250. и 251. године. Праћен легионарима, често је борећи се као обичан војник, улазио у прве борбене редове. Та његова храброст до данашњих дана није заборављена. Но, Готи су поразили Римљане. У жестокој бици која се одиграла у мочвари код Абрита (данашњег Разграда у Бугарској) погинуо је његов син, млади царевић Хереније Етруски. Историчари бележе да је на вест о његовој погибији Трајан Деције војницима храбро повикао: „Наставите борбу! Изгубили смо само једног легионара“. Битка је настављена, али је Деције и сам упао у заседу из које није успео да изађе. Убијен је стрелом. Претпоставља се да га је издао неко из његових редова. На тај начин постао је први римски император који је изгубио живот у бици са варварима.

После његове смрти у Римском царству све се преокренуло. Године које су уследиле представљају можда најтежи период његове историје. Владале су епидемије, несреће, сиромаштво и рат. Становници империје питали су се зашто се Рим толико замерио боговима. Неки су сматрали да је до тога дошло зато што су многи веровали списима Лукијана, који је говорио да богова и нема, па им нису више приносили жртвене дарове. Други су говорили да је за то крива „Христова секта“, коју су многи, попут цара Трајана Деција, сматрали опаснијом од варвара, зато што је отворено избегавала да учествује у обредима намењеним римским боговима и одавању почасти божанственим царевима Рима.Отприлике у то време, војска на Дунаву изабрала је за цара Требонија Гала, бившег сенатора и гувернера Доње и Горње Мезије. За њега су тврдили да је главни кривац за смрт Трајана Деција, па је претила опасност да дође до новог грађанског рата. Зато је Гал прихватио да усини Децијевог сина Хостилијана и да власт подели са њим. Удовица Херенија Етрусцилија задржала је положај царице.

И поред тога, одмах после погребних свечаности, Хостилијан и његова мајка одлазе у Виминацијум, где су се осећали безбедније него у Риму. Нажалост, крајем новембра исте године Хостилијан умире од куге. Био је први цар у четрдесет година Римске империје, који је умро природном смрћу.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s