Тријумф на Тибру

Мозаик из Медијане

Аутор: Драгана Матовић

Константин је ређао победе и саградио Константинопољ. Са крстом сачувао и ослободио Рим од тирана

Поникао са нашег тла, Флавије Валерије Константин, касније назван Велики (306-337) за живота је успео себи да осигура бесмртност. Имао је пресудну улогу у историји човечанства. Политиком и мачем избацио је из борбе око престола све своје супарнике, дао верску слободу хришћанима, саградио Нови Рим – Константинопољ и тиме обликовао основу за развој Византијског царства. Пре њега, Римско царство је било паганско. После његове владавине – хришћанско.

Мада су бројни касноантички извори осветљавали владавину и писали животопис Константина Великог, многе стране његовог живота остају скривене. Посебно су штури подаци о детињству и раној младости. Константинов анонимни биограф је забележио да је рођен 27. фебруара 272. или 273. године у Наису (Ниш), где је и одрастао. Његов отац Констанције Хлор (293-306) у то време је, био римски официр високог ранга. Мајку Јелену пратио је усуд скромног порекла. Остала је прича да је била кћи власника крчме у Дрепануму у Битанији, где ју је Констанције и упознао. Тадашњи закон није дозвољавао венчавање парова из различитих друштвених класа. Живели су у забрањеном браку.

Вихор рата

Растући у вили, за коју се претпоставља да је била на простору данашњег Чергарског рита, Константин је од малих ногу васпитаван у војничком духу, но није стекао образовање сразмерно високом пореклу. Неспретно је обликовао реченицу, мисли су му биле замршене. Слична незграпност и необуздана говорљивост откривена је и у његовим говорима. Обликовале су га невоље и искуство. Грешке није понављао.

Његов отац је временом узнапредовао до места преторијанског префекта цара Максимијана (285-305, 310). Када је одлучено да се царски колегијум прошири на четворицу владара, изабран је за једног од тетраха. Како је тетрархија требало да представља велику и сложну породицу, цезари Констанције и Галерије (293-311) су постали зетови августа Диоклецијана (284-305) и Максимијана. Мада ју је волео, Констанције је напустио Јелену и оженио се са Максимијановом усвојеницом Теодором. Упућен је у Галију да брани римску границу на Рајни.Константин тада већ младић послат је на Диоклецијанов двор. Претпоставља се да га је Диоклецијан сматрао за престолонаследника. Водио га је на сва путовања и дозволио му да из близине учи вештину владања. Као млад официр, учествовао је уз цезара Галерија у рату против Персијанаца (296-297), где је показао заповедничке способности. Оне ће му касније помоћи да се уздигне изнад свих будућих супарника.Када су после проглашења друге тетрархије (303) Галерије и Констанције изабрани за августе, Константин, иако је био виђен за цезара, није то постао. Његов, већ, болесни отац доводи га на свој двор у Тријеру на Рајни. После очеве смрти 306. војска га је, не чекајући одлуку другог августа, прогласила за наследника. Пурпурну тогу обукао је први пут у Тријеру. Од тада је мачем и лукавством стварао простор да постане једини владар Империје. Тај сан је остварио тек после 18 година.

У годинама које су уследиле после Константиновог проглашења за цезара, Империја је била у вртлогу грађанског рата. Бројни легални и нелегални августи и цезари отимали су се око царског трона. Склапали су и раскидали могуће и немогуће политичке савезе. Хазардерски су ишли на све или на ништа. Константин је чекао – кад је требало. Брзо реаговао – кад су околности то тражиле. Некад је широкогрудо праштао, други пут сурово кажњавао. Хватао је дух времена у коме је био.Обновио је везу са Максимијаном, чијој породици (Херкула) је, преко оца, припадао. Зарад политичких интереса развео се од прве жене Минервине, са којом је имао сина Каја и оженио са Максимијановом ћерком Фаустом. Када се његов таст показао као лош савезник, платио је то животом. Фаустине молбе, Константин није услишио. Немили догађај није утицао на њихов брак. Имали су три сина – Константина, Констанција, Констанса и две ћерке – Константину и Фаусту.

Фаустин брат Максенције, узурпатор Рима, прогласио је Константина за убицу и непријатеља Италије. Наредио је да се униште све његове статуе. Константин се, у исто време, одрекао везе са породицом “Херкула” и пронашао спој између његовог оца и илирског цара Клаудија Готског, који је, такође, потицао са ових терена. Окренуо се култу Непобедивог Сола (Аполона). Обрачун Константина и Максенција био је неизбежан.

Крст и мач

У фази припрема за полазак у Рим (310. г.), Константин је посетио Аполоново светилиште у Грану, у Галији. Сан који је тамо уснио битно је утицао на будућег оснивача хришћанског царства. Тумачење египатског пророка Занона да ће вољом Аполона владати 30 година (три венца која му је богиња Ника ставила на главу) Константин никад није заборавио, нити је то учинио његов биограф Еусебије.

Према Италији је кренуо са 40.000 војника. Максенције је имао под командом 188.000! Према предању, које је забележио Еусебије, на том путу Константину и његовој војсци указао се на небу светлосни знак у облику крста са натписом “Овим ћеш победити”. “Онда му се у сну јавио Исус са истим знаком, рекавши да га стави на ратне заставе. Ујутру је наредио да се на све ратне заставе стави Христов монограм. Ставио га је и на свој шлем, а војници на штитове. Иако је супарник био јачи, бележио је победу за победом.”

Освојивши северну Италију, Константин је прокрчио пут ка Риму. Одлучујућа битка одиграла се 28. октобра 312. године крај Милвијанског моста на реци Тибар. Уверен у своју победу и заведен површним тумачењем Сибилског пророчанства да ће на дан освајања Рима, 28. октобра римски непријатељ бити поражен, Максенције је кренуо да се придружи својим трупама.

Константинова победа је била брза и одлучна. Максенцијеви војници су почеле да беже, а он је покушао да пређе мост и врати се у град. Није успео. Страдао је у реци. Мост се под тежином унезверене гомиле људи или, како хришћански хроничари објашњавају, “с Божијом помоћи” преполовио, а Максинцијева кола су завршила у Тибру. Константин је тријумфовао у Риму. Хроничари бележе да су га Сенат и народ са одушевљењем дочекали. Хришћанство је однело прву победу! О томе сведочи крст, симбол победе, у десној руци Константинове статуе подигнуте после тријумфа у Риму. Еусебије сведочи да је на њој био натпис: “Захваљујући овом спасоносном знаку (крсту), који је прави доказ вредности, сачувах и ослободих град од тиранског јарма. Такође, успоставих слободу Римском Сенату и народу, и повратих им пређашњи углед и сјај.”

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s