Царевина у мираз

Остављена – Јелена

Аутор: Драгана Матовић

Хлор оставио Јелену и оженио се Теодором која му је донела славу. Јелена је 283. године родила Константина

Жеља за влашћу будућег римског императора Констанција Хлора (293-306) била је јача од љубави. Да би постао један од четири господара света, морао је да се ожени Теодором, усвојеницом августа Максимијана Херкулија (285-305, 310). Тај брак му је донео славу о којој је сањао, а однео жену коју је волео.Одлука да напусти Јелену (Хелена), са којом је имао сина Константина, касније названог Велики (306-337) имала је дугорочан ођек у европској и светској историји. Наиме, то је пресудно утицало да њихов јединац Константин, касније назван Велики, огрне царски пурпур и постане монарх – један од најзначајнијих. Константин је прихватио хришћанство, био први цар који је постао хришћанин и основао Константинопољ, који ће хиљаду година бити главни град измењене римске империје.

Порекло Констанција Хлора остало је замагљено. Као и остали владари тог доба, потекао је из Илирика (Балканско полуострво). Рођен је 250. године, највероватније, у Наису (Ниш). Његов отац Еутропије био је један од угледних људи из Дарданије, док о пореклу његове мајке, чије је име, вероватно, било Клаудија, извори нису сагласни. Верује се да је била нећака цара Клаудија Готског (268-270), можда кћер његовог брата Криспа. Касноантички писац Еутропије претпоставља да је била његова сестричина или унука, а други извори наводе да је Констанције унук Клаудијевог брата, што се може видети и на натписима на којима Констанције себе назива унуком божанског Клаудија.

Царски гардист

Младост је провео у војсци. Обдарен храброшћу, благошћу, доброћушношћу, разликовао се од осталих војника који су мачем крчили пут до успона. Говорили су да је његова лепота достојна самог Аполона. Надимак Хлор добио је због свог бледог тена, какав су имали Ахил и Александар Велики. Такође, Хлорис је била римска богиња цвећа, пуна сунчевог сјаја, уз коју је ишло руменило стидљивости и скромности. Ови епитети пратили су Констанција.Са Јеленом се упознао око 270. године, када је као гардиста цара Аурелијана боравио у Битинији. Била је жена снажног карактера и великих амбиција, но, према наводима историјских извора, ниског рода. Епископ Милана Амброзије, Јелену је називао гостионичарком.

Како љубав не пита за порекло и не мари за друштвена правила, Јелена и Констанције су се спојили. До данас није јасно да ли су били у класичном браку или су живели невенчано. У то време било је забрањено да супружници буду из неспојивих друштвених сталежа, па је Јелена, ипак, била Констанцијева ванбрачна жена. Око 283. родила је Константина у Наису.

Тих година Максимијан Херкулије, који је већ постао Диоклецијанов сувладар, запазио је Константинове војничке способности. Предложио му је да се ожени његовом поћерком Теодором. Констанције је попустио под политичким притиском, вероватно и ради напредовања у каријери. Отпустио је вољену Јелену. Са Теодором је добио два сина Флавија Далмација и Флавија Јулија Констанција, чије су судбине, нажалост, биле трагичне и ниједан није оставио траг у историји.Оснивањем прве тетрархије, постао је цезар у западном делу империје. Четири тетрарха – Диоклецијан, Максимијан, Галерије и Констанције Хлор – требало је да представљају симбол који је у старим цивилизацијама означавао четири велика царства – Персију, Асирију, Египат и Хеладу. Добио је управу над немирним провинцијама Галијом и Британијом. Столовао је у Тријеру, где је подигао резиденцијалну палату са хиподромом, велике, царске терме, базилику, амфитеатар, обновио мост Марка Аурелија и познату Порта нигра, која је и данас симбол овог града.

Када су у Никомедији 305. године на свечаном скупу Диоклецијан и Максимијан Херкулије предавали власт новим августима Галерију и Констанцију Хлору и цезарима Максимијану Деју и Флавију Северу прављена су поређења нових августа, указује др Александар Јовановић, у књизи ”Тло Србије завичај римских царева”. Галерије је наступио са гордом охолошћу победника над Персијанцима, чији се тријумф поредио са Александровим, док је Констанције пленио својом благошћу, умереношћу и отвореношћу.

Окретање Христу

Флавије Север је тада постао његов млађи сувладар са титулом цезара. Препустио му је Италију и Африку, а себи придодао Шпанију. У пратњи сина Константина, Констанције 305. године прелази у Британију, где су извојевали победу над непријатељем. Међутим, убрзо након те победе, изненада се разболео и умро у данашњем Јорку. Ожаливши га са достојним поштовањем, војници су за наследника престола прогласили његовог сина Константина. Време владара које су бирали легионари поново се вратило.

Сматра се да је након тога Јелена, о којој се до тог времена мало зна, дошла на синовљев двор у Триру. После победе над Максенцијем, сином Максимијана Херкула, који се сам прогласио за императора и владао Италијом, Константин се окренуо хришћанској вери и, по речима савременика и царевог биографа, Евсевија Цезарејског превео је читаву своју породицу, укључујући и мајку, у хришћанство. Константин је својој мајци поклонио посед на самом југоистоку Рима и на том имању подигнута је можда и најстарија црква у овом граду, посвећена мученицима Диоклецијановог периода, светом Марселину и Петру. На истом месту налазила се и Хеленина палата, која је потицала из времена Септимија Севера. Археолошким ископавањима утврђено је да је једна од просторија те палате претворена у хришћанску капелу.Убрзо по прослави Константинове десетогодишњице владавине, Хелена се, према наводима Цезарејског, упутила на ходочашће у Свету земљу. По митрополиту Палестине, циљ Јелениног пута био је да обиђе сва хришћанска места и искаже хришћанско човекољубље. Међутим, Евсевије отворено каже да је могуће да је Константинов нагли заокрет у верској политици и уклањање некадашњег владара Лицинија, изазвало немире у источним провинцијама. Јелена је поделила новац војницима и на тај начин их је, вероватно, умирила. Обишла је Свету земљу, цркву Христовог рођења у Витлејему и Христовог гроба у Јерусалиму, које је њен син почео да гради. Недуго по повратку са пута по истоку, Јелена је умрла.у средњем веку, Јелена је била узор многим владаркама, као прва царица која је, према предању, открила заборављени Часни крст на коме је разапет Исус, ктиторка и добротворка, мајка цара Константина и на крају грешница која се покајала. Била је и остала популарна светица у различитим деловима света. У јужној Француској сматра се заштитницом од муња, громова и ватре, у Алпима и рајнској области слави се као заштитница рудара, на Кипру се верује да је протерала отровне змије са острва. Историјска Јелена била је инспирација многим уметницима, често је представљана на делима великих мајстора, попут Рубенса и Франческа. Многобројна литерарна дела писана од Велса до Чешке, од Италије до Шведске, славе Јелену и њене подвиге.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s