Цезар у колевци!

Аутор: Драгана Матовић

Константин II, као беба проглашен за цара у Сирмијуму. Један од ретких владара који је умро природном смрћу

После 324. године када је постао једини владар Римског царства, Константин Велики (306-337) је делио разне почасне титуле члановима своје породице. Титулу августе (царице) тада су добиле његова мајка Јелена и супруга Фауста. Наводно је пред крај живота прогласио своју ћерку Константину за царицу и крунисао је.

У то време Константин је правио замршене планове о наслеђивању престола. Поред његових синова из брака са Фаустом, Константина II (337-340), Констанција II (337-361) и Констанса (337-350), титулу цезара је имао и његов синовац Далмације. Други синовац Ханибалијан, ожењен са Константином, добио је необичну титулу “краља над краљевима понтских племена”. Претпоставља се да га је Константин, који је припремао поход на Персијанце, планирао за владара области које би освојио.

Рат браће

Одмах након његове смрти, 337. године, те замисли су пале у воду. У побуни војске у Константинопољу (Истанбул), која је наводно захтевала да наследници престола буду само његови синови, страдала су његова полубраћа и синовци. Сви који су могли да угрозе власт Константинових синова! За обрачун унутар царске породице, као главног кривца, каснији историчари наводе Констанција II, који је једини био у Константинопољу када се то догађало. Ханибалијан је, такође, убијен, а Константина остала удовица. До гроба је била гневна на свог брата, који ју је лишио сваког удела у власти!

Браћа су се срела у Виминацијуму (Стари Костолац) да поделе очевину. Најстарији је имао, тек, двадесетак година. Најмлађи седамнаест! Млади по годинама, цео живот су учени да владају! Константин ИИ је још као беба, око 317, у Сирмијуму (Сремска Митровица), проглашен за цезара. Са три године је, мимо правила Римске републике, постао конзул. До тада је конзул морао бити старији од 42 године, али је Константин Велики лако прилагођавао државна правила својим потребама. Констанције ИИ, рођен у царској палати у Сирмијуму, као јако млад, уз најмлађег Констанса, проглашен је за цезара. Константин Велики је својим синовима омогућио добро образовање. Констанције се издвајао од браће. Био је добар реторичар и песник, ненадмашан у гимнастици, изузетан тркач, скакач и вешт коњаник.Поделом наследства, Константин II је добио Британију, Галију и Хиспанију, Констанције II је управљао целим истоком, од Цариграда надаље, а најмлађи Констанс, који је остао под окриљем најстаријег брата, владао је Италијом, Илириком и делом Африке.

Није прошло ни три године од смрти Константина Великог, а његови синови су заратили. Наиме, Константин II бесан што се Констанс не обазире на његове сугестије, са војском је кренуо у Италију да казни својеглавог брата. Констансове трупе су га убиле у једној заседи. Тако је Констанс постао владар западног дела Царства!

Констанције и Констанс нису били присни, али се нису ни сукобљавали. Јаз међу њима створио је црквени спор око Аријевог учења о природи Исуса Христа. Наиме, Арије је заступао тезу да у оквиру светог тројства Бог Отац и Бог Син нису равноправни, што је већина епископа на Никејском сабору (325) осудила као јерес. Констанције је био наклоњен аријанцима, а млади Констанс гајио симпатије према присталицама икејаца.

Констанс је био веома побожан и није подносио пагане. Укинуо је приношење жртава боговима, што му је донело бројне непријатеље међу војницима, који су поштовали римску традицију. Тако је после десетак година владавине, војска заподенула устанак против њега. За новог цара прогласили су војсковођу Магнеција, а Констанса погубили.

Издаја војске

Констанције је кренуо у осветнички рат и у бици код Мурсе (Осијек), једној од најкрвавијих у читавој римској историји (251. г.), обрачунао се са Магнецијем, који је после пропасти извршио самоубиство. Касноантички историчар Сулпиције Север наводи да је Констанције исход битке ишчекивао у Базилици мученика изван градских бедема, заједно са градским епископом, аријанцем Валенсом. Епископ је удесио да му се тајно дојави резултат, па је први јавио цару да непријатељи беже. Када је Констанције затражио да доведу гласника, Валенса је рекао да га је о томе обавестио – анђео! Наивни цар је поверовао. Тако је вођа аријанаца, уз Урсација, епископа Сингидунума, постао главни у овом делу Империје. Схвативши тријумф као божанско провиђење, Констанције је визију анђела изједначио са Константиновим сновиђењем. После тога је подигао бројне меморијалне грађевине – на простору где је касније подигнута Црква светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, у Смедереву, Сирмијуму и Виминацијуму.

Овај грађански рат изнедрио је још једног римског цара, рођеног у беспућу тадашње Мезије, претпоставља се негде између Бујановца и Трговишта. Командант војске Илирика, времешни Ветранион (350) оданост Константиновој породици, која му је приуштила војничку каријеру, показао је на неуобичајен начин.

У то време вође Ветранионових јединица биле су склоне издаји. Олако су прихватили Константинине превратничке идеје, која је после смрти мужа Ханибалијана, само тражила погодан тренутак да се поново приближи царском трону. Формално је постао узурпатор престола и противцар легалном Констанцију II.

Каснији догађаји су, међутим, потврдили да је Ветранион само желео да сачува Илирик од узурпатора и преда га Констанцију. Антички извори помињу да је до сусрета два императора дошло у Сердици, Сирмијуму или Наису. По свему судећи, Ветранион је изабрао Константинов родни Наис. Одлучио је да сачека Констанција и преда му своју војску. Тако је и било. Ветранион је уручио царски гримиз и инсигније власти Констанцију, који се у овој победи понео разборито и умерено. Подигао је Ветраниона, назвао га оцем и привео трону и опроштају. Наградио га је са великим имањем у Пруси, где је Ветранион проживео још шест година у, како је сам говорио, “раскошном одмору”.

У царским пурпуру остао је само Констанције II, једини син Константина Великог рођен на простору данашње Србије (Сирмијум). Столовао је још једанаест година и успео да сачува и обнови Константинову баштину. Умро је природном смрћу, што означава посебан успех за римског владара из тог периода. Према предању, спавао је сам у издвојеном здању, око кога је био ископан дубок ров. Преко тог канала се прелазило покретним мостићем, који је свако вече сам подизао!

Време Констанцијеве владавине одликују значајни градитељски подухвати. Из те епохе сачувани су остаци утврђења са лепезастим кулама у Сурдуку, Сланкамену, Новим Бановцима и Петроварадину. У Виминацијуму је откривена његова мермерна глава, која га показује као особу лепог лика, меке дуге косе и крупних очију.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s