Азил пред олтаром

 Crkva Svete nedelje u Sofiji

Црква Свете недеље у Софији

Аутор: Радивој Радић

Чак и највећи злочинци имали право да нађу склониште у цркви и око ње. Убице исповедале своје грехе и тражиле опрост у божјој кући

У Византији, а и у осталим деловима средњовековног хришћанског света, постојао је такозвани азил (asylia) који је црква пружала верујућим у Христа. Наиме, сви они који су из неког разлога тражили заштиту, било пред претњом да буду одведени у затвор или да буду физички повређени, добијали су уточиште у богомољама. Сачувани извори казују да је реч о својеврсној „привилегији“ цркве, а установа азила настала је као исход наталожених обичаја.

Најранији помен права прибежишта, институције која се одржала до краја Византијског царства, забележен је још у првој половини IV столећа. Реч је о седмом канону сабора у Сердици (данашња Софија) који је одржан 342. или 343. године. У чувеном Теодосијевом кодексу, законском споменику из прве половине V столећа, који је издао цар Теодосије II, записано је да границе црквеног уточишта не обухватају само брод храма и олтар већ су проширене и укључују цео ограђени простор црквеног здања.

Осим тога, биле су уведене веома строге казне против оних који би прекршили право азила. Упркос томе, у много случајева бегунци су насилно извођени из храмова. Црква је таква нарушавања постојећих норми кажњавала наметањем епитимије, дакле, казне која се састојала из молитви, поста, клечања, давања милостиње и привременог искључења из причешћа, или чак екскомуникацијом, то јест искључењем из црквене заједнице.

У VI столећу, цар Јустинијан I је, у својим законодавним актима, починиоце силовања, пљачки, прељубе и убиства, изузео од права азила. Међутим, у Х столећу Константин VII Порфирогенит вратио је убицама право црквеног прибежишта, али је Манојло I Комнин у XII столећу изнова опозвао овакву законску одредбу и људима, који су починили убиство, укинуо могућност да спас потраже и добију у окриљу неког црквеног храма.

Како бележи византијски историчар Никита Хонијат, управо је црква свете Софије постала чувена као место где су уточиште тражили многи који су се огрешили о закон, а нарочито убице.Већ је речено да је црква свете Софије, најзначајнији храм у Цариграду, често била место где су угрожени тражили спас. Тако, на пример, после неуспешне експедиције, коју је против вандалске државе у северној Африци 468. године водио Василиск, и његовог неславног повратка у Цариград, у страху од владаревог гнева, поражени војсковођа, иначе царев шурак, потражио је спас у знаменитој богомољи. Цркву свете Софије напустио је тек када је његова сестра убедила супруга и императора Лава I (457-474) да му опрости.

Веома је занимљива прича из првих месеци 1081. године када су браћа Алексије и Исак Комнини, решени да преотму трон василевсу Нићифору III Вотанијату (1078-1081), напустили престоницу. Њихова мајка Ана Даласена, у страху од могућне цареве одмазде, са свим преосталим женским члановима породице Комнина и децом, одмах у зору се склонила у цркву свете Софије.

Предлог Нићифора III да дође у царску палату одбила је и тако се чврсто ухватила за иконостас рекавши василевсовим људима да јој само могу одсећи руке и одвести је. Напослетку, цар је јемчио да им се ништа неће догодити без обзира на то како се догађаји буду развијали.

Познато је, на пример, да се у страху од цара Андроника I Комнина (1183-1185), угледни аристократа и потоњи василевс Ромеја, Исак Анђео склонио у храм свете Софије. Претходно је мачем усмртио царевог човека, веома омрзнутог Стефана Агиохристофорита, док је једном од његових слугу одрубио ухо, а остале натерао у бекство. Онда је на цариградским улицама јавно обзнанио шта је учинио и, прибојавајући се последица, запутио се ка храму свете Софије. Застао је у амвону, високо издигнутом подијуму који је стајао у средини храма, на којем је био смештен пулт за литургичка читања, на којем су убице отворено исповедале своје грехе и тражиле опрост од оних који улазе у божију кућу, или пак, из ње излазе.

Радознали престонички плебс је у великом броју почео да се окупља око знамените богомоље да му не би промакло шта ће се даље десити са Исаком Анђелом. Будући свесни силовитости Андроника I и његовој склоности ка одмазди, нису веровали да ће великодостојник, који је лишио живота царевог сарадника, дуго поживети на слободи.

СА ВЕШАЛА У ЦРКВУ

Приликом избијања побуне Ника у Цариграду, у јануару 532. године, када је тројицу на смрт осуђених требало обесити, десио се необичан случај. Један је одмах издахнуо, док су преостала двојица имали среће да их спасе велика група народа која се затекла на месту догађаја. Озлојеђени суровошћу градских власти, они су буквално са вешала скинули двојицу осуђеника и почели усплахирено да вичу: „Однесите их у цркву!“ Чувши те повике са улице, монаси манастира светога Конона прихватили су на смрт осуђене, и користећи се правом црквеног прибежишта, спасли им животе.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s