Апостол оба крста

 Sveti Nikola je omiljen u narodu

Свети Никола је омиљен у народу

Аутор: Радивој Радић

Светом Николи у Византији било посвећено 2.000 цркава. Чудотворац вратио вид краљу Стефану Дечанском

Свети Никола је почео да се све више представља и у византијској уметности. Величанствена богомоља Nea Moni (Нови манастир), који је у Цариграду основао цар Василије I Македонац, а 1. маја 880. године освештао васељенски патријарх Фотије, била је посвећена светом Николи, али и Исусу Христу, Богородици, двојици арханђела и светом Илији. У X столећу у Цариграду су постојале цркве посвећене светом Николи.

Портрет светитеља у природној величини појављује се у X столећу у Ватикану, у Ватиканском јеванђељу, а урадио га је извесни протоспатарије Константин који је основао и манастир у његову част.

Изненађујуће је да, један светитељ који није страдао због своје вере, који за собом није оставио никакве богословске радове и чије име није навођено у полемичким теолошким списима VIII и IX столећа, дакле у време борбе око икона, тако нагло избије у први план и постане један од најпоштованијих црквених отаца.

Истина, свети Никола је показао одређене особине које су могле бити веома цењене у тешким деценијама иконоборства. Писци ИЏ столећа га величају због беспрекорног православља. Свети Никола је био веома активан у одбацивању последњих остатака паганизма и сасвим далеко од било каквих облика јеретичких учења. Уз то, „показао“ се као чудотворац посредујући у томе да се не погубе неки високи државни функционери који су били невини.

Култ светог Николе је постепено прешао границе Византијског царства и почео да се шири и у друге хришћанске земље. У IX столећу у Риму је била подигнута базилика посвећена овом светитељу. У X столећу култ му је прихваћен у јужној Италији и на Сицилији, а у исто време и у Немачкој. Многе цркве у Алпима посвећене су светом Николи. У XI столећу његов култ доспео је и у Француску и Енглеску. У Византији је толико поштован да му је било посвећено око две хиљаде цркава. Богородици је само било посвећено више храмова. Жижа његовог култа ипак је остала у Мири упркос њеној очитој рањивости – због арапских упада – као обалског града. Мира је поново била изложена нападу Арабљана 1034. године.

Исте године свети Никола се у сну јавио евнуху Јовану Орфанотрофу, брату тадашњег цара Михаила IV Пафлагонца (1034-1041), и рекао му да отпутује у Миру где ће залечити болест уста од које је патио. Моћни евнух, који је за братовљеве владе заправо управљао Царством, посетио је Миру и заиста се излечио. У знак захвалности, он је подарио бројне поклоне тамошњој цркви и дао да се око града Мире подигну веома чврсте зидине.

Године 1087. трговци из Барија дошли су у Миру у потрази за моштима светог Николе. Затекли су само четири монаха који су се бринули о цркви, док су становници града били избегли и склонили се на околна брда. Нормани су разбили под цркве, ископали саркофаг и светитељеве мошти пренели на свој брод. Житељи Мире, који су дошли сувише касно да спрече крађу, у очајању и немоћном бесу стајали су на обали и оплакивали губитак свог заштитника. И дан преноса његових моштију, 9. мај, прихваћен је као хришћански празник. Светитељеве мошти и данас се налазе у Барију, у храму који носи његово име.

И после преноса моштију светог Николе на Апенинско полуострво, његов култ је наставио да живи у Мири јер се сматрало да су Нормани ископали погрешан гроб.

Култ светог Николе није мимоишао ни словенске земље, па је одмах после примања хришћанства био радо прихваћен. У XI столећу велику популарност стекао је нарочито у Русији. Дан светитељеве смрти, као и дан преноса његових моштију, 6. децембар, односно 9. мај, веома брзо су прихваћени као празници међу Словенима. У XII столећу и касније из Русије су слати скупоцени поклони Храму св. Николе у Барију, а слично су радили и српски владари. Тако је, на пример, краљ Милутин 1319. године цркви у којој су почивале мошти некадашњег епископа Мире, послао једну драгоцену икону.

За средњевековну Србију везано је чудо свети Никола враћа вид краљу Стефану Дечанском које је забележио Григорије Цамблак у делу Живот краља Стефана Дечанског.

За разлику од храма у Мири у којем су некада почивале његове мошти, а који је имао несрећну судбину, култ светог Николе живи непрекинутим животом до наших дана. Популарном светитељу су песници писали најлепше песме, а књижевници и црквени оци састављали похвале (панегирике) и беседе. Сви они су описивали његову чудотворну моћ и одавали му захвалност за многобројна добра дела која је учинио.

У хришћанској иконографији свети Никола се слика као старац, ћелав, висока чела, седе косе и кратке полукружне браде. Уз то, светом Николи је народ састављао популарне песме на народном језику које су певане по црквама и домовима.

СПАС ИЗ ДЊЕПРА

У старој словенској литератури сачуван је опис неколико чуда, која су доспела до нас само на старословенском језику, а чија се радња одвија у Русији или у Византији. То су: свети Никола спасава дете које се удавило у реци Дњепру, чудо са ћилимом, свети Никола открива трговцу где је слуга заборавио злато, чудо са три иконе и чудо са три човека која су претрпела бродолом.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s