Лукави евнух Јован

 Simbol imperije Aja Sofija

Симбол империје – Аја Софија

Аутор: Радивој Радић

Константин VIII био роб стомака и љубавних наслађивања. Царица Зоја удала се истог дана кад је њен супруг удављен у купатилу

Приповест о византијској принцези и царици Зоји Порфирогенит, која је живела у завршним деценијама X столећа и у првој половини XI столећа, једна је од најзанимљивијих у хиљадугодишњој историји Царства. Њене саблажњиве пустоловине годинама су испуњавале царску палату и цариградске кулоаре. Упркос томе, византијско јавно мњење имало је неку врсту разумевања за све Зојине хирове.

Евдокија, Зоја и Теодора, последњи потомци Македонске династије, најславније византијске династије која је Царством владала безмало два столећа (867-1056), биле су ћерке цара Константина VIII (1025-1028). Како каже заједљиви Михаило Псел, византијски филозоф, државник и историчар XI столећа, Константин VIII био је „роб стомака и љубавних наслађивања“. Боловао је од костобоље, а особито су га мучиле ноге, тако да је једва био у стању да хода.

По ступању на престо, у веома позном узрасту, имао је шездесет пет година, нико га није могао видети како хода на својим ногама, док се у седлу осећао веома сигурним и самоувереним.

Тек када је предосетио да му се ближи неумитни крај, с јесени 1028. године, Константин VIII је готово у паници схватио да се није побринуо за наследника престола.

Ћерка Евдокија, чије је лице у детињству било унакажено богињама, већ поодавно је била монахиња у манастиру. Теодора, која је имала ситну главу на издуженом телу и била више ружна него лепа, наликовала је стрицу Василију II и одбијала је сваки разговор о удаји. Остала је, дакле, једино лепотица Зоја, мада већ помало прецветала. Будући да је биолошки часовник остарелог цара неумитно истицао, он се обратио углађеном и старом аристократи лепе спољашности Роману Аргиру. Овај великодостојник се тада налазио на положају епарха, то јест градоначелника Цариграда. Међутим, невоља је била у томе што је шездесетогодишњи Роман Аргир већ био срећно ожењен. Ипак, када га је Константин VIII ставио пред једноставну и неумољиву дилему да се ожени Зојом, или, у противном, да буде ослепљен, он је морао да попусти. Његова супруга, пуна разумевања, драговољно се повукла у манастир и тако је уклонила и последњу препреку Зојином првом венчању.

Три дана после обављених свадбених свечаности, стари Константин VIII се упокојио лака срца, јер је у последњем тренутку успео да реши велики проблем од којег је зависила будућност простране империје.

Сачувани извори казују да је принцеза Зоја била изразито белопута и да је имала плаву косу, крупне очи, аристократске манире, отмен изглед и заиста царско држање. Обожавала је мирисе и козметичка средства, које је поручивала из далеких земаља, Етиопије и Индије. У женском одељењу царске палате, где је Зоја проводила највећи део времена, целе године буктале су ватре за справљање помада и парфема које јој је правила њена послуга.

Она је безумно расипала новац: пре свега, много је трошила на себе, али је била и непотребно издашна према другима. Најпосле, као добра Византинка, била је побожна, али посреди је била површна побожност. Најзад, надобудна царица била је бескрајно лења, те није волела ни да везе, ни да тка, ни да преде.

У браку са василевсом Романом III Аргиром (1028–1034) царица Зоја се убрзо осетила запостављеном, јер су се у њеном мужу ненадано пробудиле потпуно нереалне амбиције да буде највећи цар у историји Византијске империје. Дубоко увређена и рањене таштине, Зоја се окренула разним љубавницима. Царичину слабост према допадљивим младићима лукаво је искористио препредени и аморални евнух Јован Орфанотроф. Он је из родне Пафлагоније, области у Малој Азији, довео свог млађег брата, наочитог и стаситог младића Михаила, који се одмах допао цару, а поготово царици.

Устрептала Зоја, „неспособна да заповеда својим жељама“, како бележи Михаило Псел, није се смирила док јој млади дошљак Михаило није постао љубавник. И сам цар Роман III Аргир дознао је за љубавну пустоловину своје наметнуте супруге Зоје, али се бар у почетку понашао као муж пун разумевања, који није оптерећен осећањем љубоморе. Ипак, с временом, као да је подозревао несрећу, василевс је почео да се мења: бивао је нетрпељив и напрасит. Царски послови којих се латио са толико воље и амбиција нису му ишли од руке, а почео је и вртоглаво да стари, тако да је убрзо од његове некада лепе спољашности остала само љуштура. Ипак, љубавни пар почео је да губи стрпљење, па је Романа Аргира, на Велики четвртак 1034. године, када је отишао у купатило, неколико слугу удавило у топлој води. Зоја није изразила ни најмању жалост, него се, подмитивши цариградског патријарха Алексија Студита, истог дана удала за свог младог љубавника, а сада новог византијског цара Михаила IV (1034-1041).

СУЈЕТНА И РАЗМАЖЕНА

Просечне интелигенције, потпуно незаинтересована за интелектуално усавршавање, лакомислена, живахна, детињаста, али врло сујетна, превртљива и неотпорна према ласкању – таква је била царица Зоја. Каткад је умела да буде и веома напрасита и љута, а било је тренутака када је бивала неумољива и свирепа. И, наравно, Зоја је била бескрајно размажена.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s