Папа се враћа кући

 Pozlaćeni mozaici Aja Sofije

Позлаћени мозаици Аја Софије

Аутор: Радивој Радић

Урбан V вратио папски двор из Авињона поздрављен клицањем римских житеља. Султан Мехмед II сачувао Аја Софију од разарања

Историја познаје много гестова великих људи који су заувек остали упамћени, без обзира на чињеницу да ли су били театрални, сурови, праведни, патетични, достојанствени или надахнути смислом за жртвовање. Неки од њих нам данас служе као узор, неки као прекор или упозорење, а неки изазивају гнушање и негодовање. Навешћемо три геста која су у своје време учиниле познате личности средњег века: цар Фридрих I Барбароса, папа Урбан V и османски султан Мехмед II Освајач. У питање њихове спонтаности или, евентуално, брижљиве припремљености, овога пута нећемо улазити.

Први гест се односи на немачког цара Фридриха I Барбаросу, који је је на челу учесника Трећег крсташког рата 1189. године преко Балканског полуострва ишао на Исток. Његов пролазак кроз византијске области протицао је у атмосфери пуној међусобне нетрпељивости, а немачки и ромејски цар Исак II Анђео су у преписци изменили низ тешких увреда и замерки. После много опасних размирица и напетости, византијска влада је немачком владару уступила бродовље за прелазак у Малу Азију.

Никита Хонијат описује како су житељи византијске Лаодикеје гостољубиво и пријазно дочекали немачке крсташе у пролеће 1190. године. Византијски савременик бележи да немачки владар и његови ритери нису нигде били тако срдачно дочекани, па узбуђени цар није издржао, него је узвратио једним патетичним гестом. Фридрих I Барбароса је клекнуо на земљу, подигао руке увис, погледао према небу и замолио Свевишњег да буде милостив према овим хришћанима.

Потом су крсташи мирно и без несугласица, далеко од ранијих међусобица и узајамног неповерења у односу на Византинце, за новац куповали храну од житеља Лаодикеје.

Други гест учинио је Гијом де Гримоар, опат Светог Виктора у Марсеју, који је једно време био папски нунције на напуљском двору, а онда је под именом Урбан V изабран за папу 1362. године. Његов понтификат пада у време такозваног „авињонског ропства“ папа, када римски првосвештеници нису боравили у Риму, већ у Авињону под будном присмотром француских краљева (1305-1378).

У жељи да му припадне слава онога који је из Авињона вратио папски двор на обале Тибра, Урбан V је пренебрегао француске молбе да одустане од пута на Апенинско полуострво и крајем априла 1367. године кренуо за Рим. Свој поступак је образлагао околношћу да је у Италији тога времена завладао период релативног мира, а истовремено се правдао чињеницом да је на обалама Роне бивао узнемираван разбојничким нападима. После путовања, дугог и заморног, поздрављен клицањем и бескрајном радошћу римских житеља, 16. октобра 1367. ушао је у Вечни град.

Најпре је походио стару папску резиденцију, а онда се запутио у цркву Светог Петра. Били су то тренуци великог узбуђења римског архипастира, али и свих који су присуствовали јединственом догађају. У атмосфери узбурканих емоција, Урбан V свечано је пришао гробу апостола Петра и, наводно, кроз сузе, прозборио почетни стих сто тридесет седмог Давидовог псалма, такозване прогнаникове песме: „На обали река вавилонских седели смо и плакали сећајући се Сиона.“

Најзад, трећи гест учинио је султан Мехмед II, коме је заузимање Цариграда, 29. маја 1453. године, прибавило епитет Фатих (Освајач) и уврстило га међу највеће војсковође у историји, раме уз раме са Александром Великим, Ханибалом, Цезаром, Џингис-каном или Тамерланом. Победоносни султан је у освојену византијску престоницу ујахао 29. маја по подне. У пратњи везира и дворана он се зауставио пред вратима Свете Софије. Најпре је сјахао с коња, а онда је на прагу најзначајније богомоље хришћанског Истока клекао. Узео је шаку земље, посуо своју главу, украшену турбаном, и захвалио Богу који му је подарио победу. Потом је ушао у велелепно здање.

Тамо је затекао једног турског војника како брадвом разбија мермерни под. Султан га је упитао зашто то чини, а овај му је одговорио да то ради због вере. Разгневљени Мехмед II, иначе познат по својој горопадној неуравнотежености, сабљом је ударио војника којег су полумртвог за ноге извукли напоље и бацили на улицу. Онда је наредио једном од присутних да се попне на предикаоницу и изговори речи: „Нема Бога до Алаха, а Мухамед је његов пророк!“ На тај начин је византијска црква претворена у исламску богомољу.

Видно импресиониран величанственошћу храма Свете Софије, султан је дуго и замишљено ходао дуж пустих одаја. Нешто касније, изговорио је речи једног персијског песника: „Паук плете мрежу у празним прозорима палате. Сова оглашава време са напуштене куле Афразијабова замка.“

Били су то звездани тренуци младог султана, који је тек био навршио двадесет једну годину, а већ је постао „господар света“.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s