Светац свих светаца

 Sveti Nikola iz Dečana

Свети Никола из Дечана

Аутор: Радивој Радић

Ширење култа светог Николе и на Истоку и на Западу. Никола ”старији” из Мире и Никола “млађи” из Сиона касније постали једно

Да ли знате ко је био свети Никола, један од највећих и највише поштованих светитеља православне и римокатоличке цркве, светитељ кога уважавају и муслимани на Истоку и светитељ који је најчешћа породична слава код Срба?Одговор на ово једноставно питање није једноставан. У лику светог Николе крију се заправо две личности које су живеле у различита времена. Зато ћемо двојицу светитеља означити придевима „старији“ и „млађи“. Свети Никола „старији“, који је потицао из Мире, града у малоазијској области Ликији, на домак Аталије, живео је у завршним деценијама III и првим деценијама IV столећа.

С друге стране, култ овог светитеља се неколико пута помиње у Житију Николе из Сиона, односно светог Николе „млађег“, који је живео близу Мире, а као традиционални датум његове смрти наводи се 10. децембар 564. У каснијим временима, дошло је до преклапања ове двојице светитеља који су носили исто име и потицали са истог подручја, али су живели у различитим временским раздобљима. Како било, Свети Никола се празнује 19. децембра.

Из података о светом Николи „старијем“, сазнајемо да су му родитељи били Теофан и Нона и да је био јединац. Као дечак је похађао школу и био веома образован, а стриц Никола, по којем је дечак и добио име, био је епископ. Млади Никола кренуо је стричевим стопама и градио каријеру свештеника.

Остала су забележена многа доброчинства која је чинио. Тако је, на пример, помогао неком човеку из Патраса, оцу трију ћерки, некада веома богатом, који је стицајем околности допао велике беде. Касније, када је бродом путовао у Палестину, молитвом је растерао велику буру и спасао сапутнике.

По повратку, Никола је ступио у манастир, а касније је постао епископ града Мире. Било је то за владавине римских царева Диоклецијана и Максимијана на прелазу из III у IV столеће. Ови императори су прогонили хришћане, па је и Никола допао тамнице, из које се избавио тек за владе Константина Великог.

Када је наступила глад у Мири, на чијој је епископској столици седео Никола, он се у сну јавио трговцу житом у Италији и дао му је три златника на име капаре, па је овај уместо на другу страну, где је смерао, дошао у Миру и спасао тамошње житеље.

Епископ Никола се прославио још једним подвигом када је спасао неке путнике који су из Египта бродом путовали у Ликију.

Овај божији човек се упокојио у поодмаклој старости. Преминуо је 6. децембра и био сахрањен у Саборној цркви у Мири. И после смрти, како бележи његов хагиограф, Никола је чинио чуда, на копну и на мору.

Његова најранија чуда везују се за VI столеће, када је, наводно, посредовао да се избаве три невино осуђена грађанина Мире којима је претило погубљење. У исто време почиње и да се слави у том граду, а верује се да је и тамошња црква св. Николе настала на месту где је већ постојала старија базилика.

Сматра се да је запис о Николином животу, такозвани мартирион, написан између 520. и 530. године. Историчар Прокопије саопштава да је Јустинијан у Цариграду, у VI столећу, на морској обали, саградио цркву посвећену светом Приску и светом Николи, и то је била прва црква у византијској престоници посвећена овом светитељу.

У то време више се знало о другом светитељу Николи из Сиона, односно светом Николи „млађем“, чије је житије убрзо после његове смрти (564) написао монах манастира Сиона. Из њега се види да је Никола чинио чуда, да је у два наврата путовао у Јерусалим, а да је највећи део живота боравио на Ликији.

Касније, али свакако пре X столећа, ова два светитеља, Никола из Мире (IV столеће) и Никола из Сиона (VI столеће), у литерарној традицији слила су се у једну личност. До ширења култа светог Николе, не само на Истоку, него чак и на Западу, долази у IX столећу. Тако византијски хроничар Теофан доноси причу како су Арабљани 809. године напали Миру и покушали да девастирају светитељев гроб, али су опљачкали погрешну гробницу.

После тога подигла се страшна олуја која је арапској флоти проузроковала велике губитке и присилила нападаче да се повуку. Одбијање арабљанског напада хроничар Теофан приписује управо светом Николи.

Други књижевни извори казују да се у IX столећу култ светог Николе проширио и у Цариграду. Тако му је Теодор Студитски, чувени византијски монах и црквени писац који је преминуо 826. године, посветио текст. До друге половине IX столећа култ светог Николе досегао је велике размере и значај.

Уопште, IX столеће је златно доба у коме се о светом Николи пише житије, описују многа чуда која је чинио и посвећују му се песме. Читав низ енкомиона (похвалних слова) и химни био је тада састављен у његову част. Он је у то време сматран општим заштитником, заступником и спасиоцем целог хришћанског света, он је најпоштованији светитељ.

ИСУС ЈЕ БОГ

Кao што је познато, Константин је чувеним Миланским едиктом о верској толеранцији, 313. године, дозволио хришћанима слободу исповедања своје вере. Када је цар сазвао Први васељенски сабор у Никеји, 325. године, међу 318 отаца-учесника био је и Никола. Забележено је да је у жару дискусије наводно ошамарио безбожног Арија који Исуса Христа није сматрао Богом. Због тога су остали учесници најпре негодовали и намеравали да га казне, али после посредовања Исуса и његове мајке Богородице, не само да су одустали од тога, него су и похвалили Николину божанску ревност.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s