Српски цар силни

 Car Dušan Silni

Цар Душан Силни

Аутор: Радивој Радић

Божји човек одбио Душанове понуде поредећи себе са сунђером који прима само чашу воде. На Свету гору се бежало од куге зване црна смрт

Диоген из црноморског града Синопе, смештеног на северном ободу малоазијског потконтинента, био је један од најнеобичнијих мислилаца античког света. Свако ће се сетити како он са свећом усред дана иде улицама древне Атине и тражи човека, или како борави у бурету.

Ни његов чувени сусрет са Александром Великим, једним од најистакнутијих личности светске историје, није остао непознат. Тај сусрет скромног филозофа, навикнутог да је бесмислена и непотребна раскош све што није гола нужда и силног освајача на сликовит начин сучељава моћ, власт и богатство, с једне, и слободу, једноставност и снагу спиритуалности, с друге стране.

Догађај о којем је реч описао је грчки историчар Плутарх у „Животу Александра Великог“. Десило се то 336. године пре Христа, у време када су се Хелени сакупили на Истмосу, месту где се Пелопонез додирује са копном средње Грчке, и одлучили да заједно са Александром иду у рат против Персије и да њега изаберу за хегемона Хеленског савеза.

Александар Велики се надао да ће га, попут осталих, посетити и Диоген из Синопе за којег је сазнао да се у то време налази у Коринту. Међутим, оснивач киничке филозофске школе није био нимало импресиониран чињеницом да се у његовој близини налази тако истакнута личност која ће у наредним годинама ујединити хеленски свет, доћи до Индије и створити огромну државу. Напротив, према Плутарховим речима он је мирно седео у Кранеју. Није било друге него да се Александар Велики лично запути да обиђе Диогена.

Затекао је старца како у некој врсти угодне доколице тело излаже топлим сунчевима зрацима. Долазак великог броја непознатих људи за тренутак је пореметио Диогенов мир. Он се најпре мало усправи, а затим упре поглед у Александра Великог. Пун поштовања и учтивости, Александар га је љубазно поздравио и запитао да ли може да му учини некакву услугу. Те речи су дошле од човека који је поседовао неизмерну моћ и који је био у стању да испуни готово сваку жељу.

Диогенов одговор био је потпуно неочекиван за поимање обичних здраворазумских људи. Он је једноставно и сасвим непретенциозно, не без урођеног му цинизма одговорио: „Уклони ми се мало са сунца.“

Овај одговор је изненадио и збунио не само Александрове пратиоце него и њега самог. За разлику од људи из његове пратње који су се на повратку смејали и збијали шале на рачун уврнутог филозофа, Александар је после дугог ћутања, својим људима помало загонетно рекао: „Одиста, кад не бих био Александар, био бих Диоген.“

Нешто мање од седамнаест столећа касније, један сусрет наликовао је сусрету Диогена и Александра Великог. Догодило се то на Светој гори у зиму 1347/1348. године. На тлу јединствене републике православних монаха укрстили су се путеви српском цару Стефану Душану и византијском духовнику Григорију Палами. Владар Срба склонио се на Атон пред кугом познатом као црна смрт која се појавила у пространим азијским степама и следећи караванске путеве, ширила се светом.

Палама је био наименован за митрополита Солуна, али му није било дозвољено да уђе у други град Византијског царства, па се повукао на Свету гору где се некада и сам подвизавао.

Будући да је ауторитет Григорија Паламе у православној цркви био огроман, Стефан Душан је својски настојао да га придобије да дође у Србију. Српски цар није пропустио да Паламу подсети како је срамотно да га Византинци прогањају и да му не дозвољавају да преузме митрополитску столицу која му је припала. Уз то, нагласио је да ће му, уколико се одазове његовом позиву, радо поклонити градове и цркве и области.

Божји човек га је пажљиво саслушао и напослетку му рекао да све то за њега не представља ништа: „Ми немамо потребе ни за политичком влашћу, ни за областима, ни за приходима, ни за зарадом, ни за великим благом.“ Онда, како би појачао значење својих речи и дао им нарочиту убедљивост, узвратио је живописном параболом упоредивши своју монашку смерност са сунђером који у себе може да прими само чашу воде.

Душану је показао на Егејско море, које је запљускивало сури атонски масив, и упитао га да ли би сунђер био у стању да у себе смести све воде морских дубина, а затим је сам одговорио одречно. Сунђер би упио само чашу воде, а осталу непрегледну водену масу не би ни дотакао.

Потом је додао да је он одавно навикнут на то да се задовољи само најнеопходнијим. Отуда би било узалудно да га српски владар засипа златом или да га чак потопи у златоносну митску реку Пактол. Овакав одговор је охладио планове Стефана Душана и он је схватио зашто је Палама код других уз помешано осећање дивљења и страхопоштовања изазивао и осећање о сопственој ништавности.

Григорију Палами је коначно пошло за руком да уђе у Солун и заузме своју митрополитску столицу. Штавише, непуну деценију после смрти, традиционални датум његовог упокојења 14. новембар 1359. године, на сабору у Цариграду 1368, канонизован је и заоденут ореолом светости.

ПАЛАМА УЗОР И ПРЕКОР

Григорије Палама био је највећи богослов касновизантијске епохе, монах који је својим теолошким принципима дао значење једног ригорозног морала. Зато је другим калуђерима истовремено служио и као узор, и као прекор.Реч је о вођи исихаста који је био овенчан славом победника на неколико црквених сабора у Цариграду. Његово учење је средином XIV столећа постало преовладавајуће усмерење византијске цркве.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s