Цео живот искушење

Аутор: Радивој Радић

У тежњи за вечним спасењем аскетском животу приступале и жене. Зашто је током VIII века дошло до погрома калуђера

Већ у IV столећу, монаштво је чврсто закорачило у хришћански живот, а Василије Велики је прописао прва правила како монаси треба да живе. Сви монаси у Византијском царству чине братство св. Василија (по Василију Великом), али је важно упозорити да у Византији, за разлику од Западне Европе, нису постојали монашки редови.Од најстаријих времена до данас, у манастирима постоје два различита облика монашког живота. Постоји такозвана киновија, односно општежиће, где монаси живе потпуно заједно, моле се заједно, раде заједно, обедују заједно, а једино спавају сваки у својој келији. С друге стране, постоје манастири у којима духовници упражњавају идиоритмију (грчки – сопствени ритам) која предвиђа такав вид живота у коме монах све сам ради.

У жељи да задобију вечно спасење, упоредо са мушкарцима, најстрожој аскези подвргавале су се и жене. Оне су одабирале пост и молитву као начин да се победи телесно и стекну врлине. Поменућемо, на пример, знамениту Меланију Старију и њену још чувенију унуку Меланију Млађу, које су живеле и подвизавале се у другој половини IV столећа и првим деценијама V столећа. Као што су за монахе правила прописали Пахомије Велики и Василије Велики, тако су за монахиње одредбе подвижничког живота утемељиле најпре Пахомијева сестра, а затим и света Макрина, сестра кападокијских отаца Василија Великог и Григорија из Нисе. Ипак, у Византији је број калуђерица био неупоредиво мањи него број калуђера.

Једно од највећих искушења кроз које је прошло византијско монаштво било је у време борбе око култа икона. Цареви иконоборци, поготово Константин V (741-775), нарочито су се обрушили на монахе. Шездесетих година VIII столећа у царству је дошло до правог погрома калуђера. Међутим, после превладавања иконоборачке кризе, средином IX столећа, долази до великог узлета монаштва. Тада је дошло до образовања читавог низа великих манастира.

Нови полет монаштва забележен је и у XI столећу, а Михаило Псел, филозоф и историчар, објашњавао је то повећањем пореза јер много њих одлази у монахе да не би плаћали порез. Манастир је могао да оснује свако ко има могућности, па се чак и сељаци појављују као оснивачи како не би плаћали порез.

Било је неопходно да манастир има најмање три монаха. Такође је било потребно да манастир има свој типик, својеврстан статут, по којем монашко братство живи. Типик се углавном састоји из три дела. У првом су литургијске обавезе манастира, које одређује оснивач, као и житије оснивача или светитеља. Други део обухвата прописе о животу у манастиру, а трећи чини списак манастирске имовине у тренутку састављања типика.

На челу манастира налази се настојатељ или игуман, који управља монашком заједницом и целокупном имовином. О манастирским приходима и расходима стара се иконом или економ, по значају прва личност у манастиру после игумана. У манастиру, по потреби, постоје сем игумана и иконома и друга послушања, као еклисијар (монах који се стара о богослужењу у храму), затим дохијар (калуђер који се брине о манастирским гостима), болничар и други.

Осим манастира, постоје и други видови монашких заједница. То су скит – заједница која може да има велики број монаха, али нема статус манастира; метох – манастирско имање на којем живе монаси и брину о његовом одржавању; ћелија – обухвата мали број монаха (два, три, четири). На пример, Хиландар има ћелију св. Саве, где су, углавном, један или два монаха.Исхрана и одевање монаха су сасвим једноставни. Два оброка дневно, средом и петком обавезан пост, затим неколико великих постова годишње – што у збиру чини отприлике пола године испуњене постом – саставни су део монашког живота.

Свако је могао постати монах. Доња граница коју је прописао Василије Велики била је 16-17 година, а за време иконоборства је пала чак на 10 година. Међутим, касније је Теодор Студит вратио границу на узраст од 16-17 година. Постојао је такозвани новицијат, нешто као приправнички стаж, у трајању три године, а најстроже је било забрањено мењање манастира.Монаштво је било највиталнији појединачни чинилац византијске духовности. Поштовање монаштва је у Византији психолошки феномен, јер је монах лек и за душу и за тело. Византијски писац XI столећа Кекавмен нема високо мишљење о образовању монаха, али ипак саветује: „Чешће причај са монасима: мада су они необразовани, не осуђуј их. Јер божаствени апостоли, премда су били непросвећени, ипак су свет просветили.“Људи који су се са чудесном ревношћу окренули Богу, код обичних људи су, уз помешано осећање дивљења и страхопоштовања, изазивали и осећање сопствене ништавности. Истовремено, византијско монаштво није било одвојено од лаичког света као на Западу. Истина, оно није давало велике културне и филозофске погледе као западно, већ се много више исказивало у свакодневном животу.Велика је историјска и културна улога у преписивању и чувању рукописа, што је било од огромног значаја јер је, у случају Византије, црква наџивела државу и цивилизацију, будући да и данас постоји.

ГЛАС САВЕСТИ ЦРКВЕ

Монаси су играли кључну улогу на васељенским саборима IV и V столећа, а читав низ водећих византијских богослова, који су пресудно утицали на обликовање хришћанске догме, литургије и мистицизма били су монаси. Они су били најватренији борци у одбрани православља и негативно настројени према унији са римокатоличком црквом, која би на било који начин повредила ортодоксију. Уопште, монаштво је често представљало глас савести православне цркве.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s