Вожд волео да наздрави

 Stragari - Porodična pekara

Страгари – Породична пекара

Аутор: Чедомир Антић

Ракијом и вином Карађорђе поправљао атмосферу. На трпези ћевап, сарма и пилећа салата. За крсну славу најмање десет дуката

Србија је међу обавештеним странцима током 19. века била на гласу као „рај за сиромашног човека“. Попут области западних граница у настајућим Сједињеним Државама, и Србију је у то време постепено насељавало ново становништво. У српском случају досељеници су стизали из свих крајева Балкана, а пре свега с динарских масива, Родопа, Вардара и Косова. Дошљаци су крчили непрегледне шуме које су се протезале од Ниша до прилаза Београду.

Још крајем 19. века из Црне Горе сваке године у време пољских радова у Србију је прелазило и по двадесет хиљада људи, како би се радећи прехранили.

Ипак, сиромаштво и заосталост тешко су оптерећивали ово настајуће друштво. Иако су били ситији од просечних Европљана, и његове становнике мучила је немаштина.

Када је у зиму 1853. један британски новинар путовао источном Србијом, забележио је утиске с вечере у једној крчми на првом преноћишту од Београда. У димом испуњеној кући од блата намернике поседале по патосу послужили су паприкашем од усољене рибе и пасуљем. Британски путници су том приликом одабрали да потроше своје залихе лионске кобасице. Славски ручак био је својеврсни доказ те тешке социјалне напетости која је владала у српском друштву. Домаћин би се задуживао и по десет дуката како би спремио славу. Села која су славила светитеље у време када није пост подмићивала су понекад среске власти да прогласе заразу и спасу их од јуриша гостију из села у којима славе у време поста. Посета и обед нису у Србији почињали пре него што гости и укућани не буду послужени водом, ракијом и слатким.

Као предјело најчешће су служени сир, лук, паприка и хлеб. Наравно, уз све то била је неизбежна и ракија. Србија 19. века, са изузетком смедеревског и жупског краја, није била толико позната по вину колико по ракији. Ипак, пошто су, са изузетком шљивовице, ракије биле скупе, крчмари су врло често само разблаживали шпиритус водом. Главно јело били су оријентални и средњоевропски специјалитети, као што су пилав, пилећи паприкаш, разне супе и чорбе. Месо је служено кувано, а посебно је било цењено печење.

Професор младог краља Александра, Албер Мале, описао је у свом дневнику вечеру којом га је у свом летњиковцу изван Београда угостио професор упоредне анатомије на београдској Великој школи. Иако је био позван на „печено јагње“, Мале је забележио да су домаћини поред „ћевапа“ (ражњева на којима су били комади јагњећег меса посути паприком – мешавином црвеног бибера, лука и соли), послужили кечигу у мајонезу, „пуњени кисели купус“ (сарму) и пилећу салату.

Мале је био задивљен. Познати француски патриота, аутор најиздаванијег уџбеника историје, кога би редовно дирнуло када би неко лепо говорио о Алзасу и Лорену, није могао да одоли а да се не повери свом дневнику: „Ах! На ћевап се претплаћујем двапут дневно. Поред њега је бледо и оно највештије што припрема француска кухиња.“

Мале није могао да тако нешто каже за српско вино. По укусу је наликовало винима из јужне Француске, али је било толико слатко да је Малеу било тешко да се на њега навикне.

Од осамдесетих година 19. века туристички водичи почињу да се детаљно баве Србијом. Путовође у издању Бедекера и Мајера препоручивали су путницима из Немачке и Аустроугарске пет хотела у Београду: Гранд (до краја педесетих година 20. века налазио се на месту данашњег Филозофског факултета), Париз, Империјал, Српска круна и новоизграђени Бристол. У другом граду по величини, Нишу, представљали су чак три хотела: Европа, Оријент и Руски цар.

Поред наглашавања чињенице да Срби једу веома зачињену храну, истакнута је информација према којој су најчешће јело били јагње и прасе печени на ражњу. Вина су описана као јака, а посебно је препоручено неготинско. Аутори Мајеровог водича су чак тврдили да је народ у Србији „у пићу врло умерен“.

Друго издање Бедекеровог водича за 1914. годину, последње пред Први светски рат, препоручивало је посетиоцима Србије какве оброке да поручују. За „преподневну ужину“ предлагани су ћевапчићи, пржене кобасице и ћулабастије. За ручак је представљан избор између сарме, паприкаша од пилећег или неког другог меса и ђувеч. Осим ових јела, истицане су и пите од меса, сира и зеља.

Повест о алкохолним пићима и односу житеља Србије деветнаестог века према њима много је сложенија. Вино и ракија сматрани су делом исхране. Вожд Карађорђе је, сагласни су његови биографи, често и радо пио. У то тешко време савременици су га само под дејством алкохола могли видети веселог. Посебно је био везан за ракију.

КРАЉ ВОЛЕО ПИВО

За кнеза Милоша један савременик је писао да је много пио, али се није опијао. Краљ Александар Обреновић посебно је волео да уз вечеру пије пиво. И српска војска, за коју су познаваоци говорили да је крајем 19. века спадала у боље храњене европске армије, добијала је редовна следовања вина. Дешавало се да лекари предложе да уместо слабог вина, које су ко зна одакле допремали сумњиви лиферанти, војсци буде дељено следовање ракије.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s