Војнику дечји опанак

 Kralj Milan Obrenović

Краљ Милан Обреновић

Аутор: Чедомир Антић

Половина обуће допремљене српској војсци није била за употребу. У брашно за војску лиферанти сипали и песак

Железничка афера била је вероватно највећи корупционашки скандал који је погодио нововековну Србију. Данас често чујемо о томе како је у Србији постојао велики отпор изградњи пруге. Као аргументе, критичари српског народа често наводе примитивност становништва и отпор једног затвореног источњачког друштва модернизацији. Не помињу при том да су све до седамдесетих година 19. века Османско царство и Аустрија настојали или да избегну подизање пруге кроз Србију, или да је условима изградње политички и привредно потчине.

Српске власти су све до педесетих година покушавале да својим средствима изграде пругу од Београда до Ниша, и даље на југ и исток. Међутим, тек је међународна обавеза „преломила“ званичан Београд да уђе у кредит и изгради пругу, али и Порту, да му дозволи да новоизграђену линију споји са османским железницама. У преговорима са Аустроугарском, Србија је морала да попушта, па је учинила незамисливу жртву за 19. век и предала део државног суверенитета на својој територији, од границе на Сави до железничке станице у Београду.

Кад је дошло време да се тражи кредитор за изградњу пруге, победила је Генерална унија, кредитно друштво из Париза. После свега две године Генерална унија је банкротирала, а Србија се нашла пред економском пропашћу. Спасле су је својом интервенцијом велике силе. Ипак, савременици су били уверени да је несолидна Генерална унија успела да добије посао тек пошто је корумпирала сам врх српске државе: кнеза Милана, кнежевог ујака пуковника Катарџија и вођство напредњачке владе. Премијер Милан Пироћанац постао је чак пословно „везан“ за кредиторе изградње пруге кроз Србију, па је у то време почео да гради велелепну кућу у Београду.

Железничка афера и догађаји у вези с пропашћу Генералне уније, познати и као Бонтуова афера, постали су тако тешко наслеђе српске политике. Србија је била једна од ретких држава оног времена у чијој је општој корумпираности готово отворено учествовао и њен владар лично. Тако се краљ Милан, у сталним тешкоћама због јаза који је постојао између његовог скромног имања и великих прохтева и жеља, напослетку, пошто је абдицирао, у споразуму с руском дипломатијом, чак у једном тренутку, у замену за позамашну своту новца, одрекао српског држављанства.

И као што је током осамдесетих година претходног века читава Србија била посвећена великом напору изградње железничке пруге, тако је и сада, током деценије која је претходила ратовима од 1912. до 1918. године, српска привреда плаћала убрзано наоружавање земље. У непосредној опасности од великог рата који је угрожавао политичку независност Србије и слободу српског народа, држава је у Француској узела велике ратне кредите, који су досегли баснословних 400.000.000 франака.

Наоружавање и опремање пословично слабо наоружане и оскудно одевене српске војске постало је предмет разних злоупотреба. Топовска, пескарска и опанчарска афера зато су очекивано подигле на ноге парламентарну опозицију и узбуркале српску јавност.

Поменимо последње две афере. Појавивши се у току рата у ком је нестала једна трећина укупног становништва Краљевине Србије, оне би и у мирним временима могле бити оцењене као монструозне.

Док је српска војска у блату Посавине и Подриња бранила слободу и демократију, половина или чак две трећине опанака које је српски лиферант допремио војсци било је неупотребљиво. Било је ту картонских и дечјих опанака, а већина није могла да издржи више од једне седмице марша. Лиферанти су били двојица индустријалаца из Ниша, Милан и Влада Илић.

Покренута од опозиције у новембру 1914. године, ова афера је одлагана и заташкавана, да би после рата била заборављена, пошто је током повлачења преко Албаније „изгубљена документација“.

Друга афера такође је избила на самом почетку Првог светског рата. Откривено је да је приликом млевења жита за војску један од великих млинара из Ниша, Константин Поповић, иначе инжењер и резервни официр српске војске, мешао самлевено брашно с неквалитетним брашном и, чак, с песком. Откривено је да је брашно које је слао војсци било тако лошег квалитета да је његово грумење било потребно разбијати чекићима. Поповић је осуђен на четири године затвора, али је због ратног стања упућен у јединицу. После рата суђење је обновљено, али каквог чуда, и овом приликом су судска документа нестала у албанским гудурама.

Са стварањем југословенске државе број корупционашких скандала се умножио. Нестанком парламентаризма и, нарочито, успостављањем комунистичког режима, повест о корупцији постала је уопштена и свеприсутна. Упркос покушајима да применом ратног партизанског морала буде искорењена корупција, после Другог светског рата је управо комунистичка врхушка започела нови круг општег кварења друштва.

Није више било демократског парламента, нити слободних новина да та недела открију, а као и у ранијим периодима, није постојала ни правна држава која би их казнила.

ЦАРИНСКИ РАТ

Почетком 20. века у Србији је успостављен за то време узоран парламентаризам. Ипак, те године прошле су у великим спољнополитичким напетостима. Током шест година Србија је трпела економску блокаду Аустроугарске, познату као Царински рат, а у време Анексионе кризе (1908-1909) држава се нашла на ивици рата с моћним северним суседом.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s