Гости – понесите кревет

 Bolnička kola 1876. godine

Болничка кола 1876. године

Аутор: Чедомир Антић

Чудна порука једног Енглеза путницима у Србију. Кнез са породицом у кошуљи коју су саткале голе бабе. Први шеф санитета у Србији био кафеџија

Замислите земљу у којој на два и по милиона становника дође свега две стотине лекара. И док је један лекар морао да брине о здрављу дванаест хиљада потенцијалних пацијената, болесници су могли да нађу лека у тридесетак окружних болница.

Дакле, на сваку болницу било је упућено у просеку осамдесет и пет хиљада становника. Додајмо овој статистици и чињеницу да у поменутој земљи све до раздобља које је уследило након Првог светског рата није радио медицински факултет.

Будући лекари морали су да оду у Беч или да похађају неки други европски универзитет. Влада би једва дочекала да се врате са студија, па би затим били распоређени у један од округа, попут чиновника или официра. Ето, савремено српско здравство ипак није тако лоше. Само треба наћи добар пример за поређење. Описане прилике биле су стварност Србије крајем 19. века.

Зато не чуди чињеница да је први шеф санитета у устаничкој Србији био кафеџија. Свест о здрављу становника Србије с почетка XX века била је, управо из поменутих разлога, великим делом ослоњена на сујеверје и магију. Тај свет који је спавао у непроветреним и влажним собама, ретко се пресвлачио и још ређе купао, јео истом кашиком и ритуално приликом сусрета љубио све без разлике, сујеверно се овлаш руковао и са стрепњом мирисао сопствени зној у присуству болесника.

Од сујеверја се тешко одвикавала и народна елита. Тако је приликом једне од последњих епидемија бурбонске куге (чуме), 1837, држава настојала да се са пошашћу суочи са озбиљношћу и организованошћу модерне државе. Ипак, кнез Милош и поред тога није желео да ризикује: чланови владарске породице, три стотине момака и сам владар провукли су се кроз кошуљу коју је током ноћи, у складу с древним сујеверјем и магијским обредима, саткало девет голих баба.

Није ни чудо што је у то време народ болести још увек класификовао по месту бола – рецимо, зубобоља, стомакобоља, грудобоља, главобоља. Последњих деценија 19. века у Смедеревском и Ваљевском округу радио је један предан и човекољубив лекар – др Лазар М. Димитријевић. Он је веровао да у основи лошег здравственог стања народа који је лечио леже слабе хигијенске навике и заосталост.

С бригом је писао претпостављенима о блатним кућама без прозора, у којима на простору скученијем од једног сточног вагона живе читаве породичне задруге.

Писао је о прегрејаним собама, светиљкама које су се димиле и расквашеној обући која је, сушећи се на пећима, смрадним испарењима испуњавала собе. Зато су деца имала чађаве ноздрве. Забринут, др Димитријевић је приметио: „Да није нашем народу лета, за које време живећи на чистом ваздуху, плућа извентилирају и цео организам освеже – нашег би сељака за неколико година нестало.“

Оријентално заљубљен у топлоту, просечан Србин био је немаран у одевању. Нешто због сиротиње, а мало и због нехата, иста одећа је ношена све док се не поцепа.

Уместо да обуче ноћну хаљину, спаваћицу или пиџаму, народ би се пре него што легне на простирку која би га делила од утабане земље, само раздрљио. Пишући о чарима путовања кроз Србију током зиме, британски путник је средином 19. века забележио да онај ко жели да спава на кревету, треба да га понесе са собом на пут.

Тек је мањина сељака зиму дочекивала са чакширама и гуњем. Већином су зимовали у танким панталонама – гаћама, и некаквим копоранима. Доњи веш није био познат на српском селу. Управо зато су лекари с бригом уочавали да због сталног назеба просечан сељак почне да хронично кашље већ када наврши четрдесет година. У земљи „хлебождера“, чији се народ и пре стотину година дичио како може да прехрани још и милионе становника других земаља и исхрана је представљала проблем.

Настојећи да се присети хиљада својих пацијената, доктор Димитријевић је тврдио да скоро половина деце у Србији умре пре него што наврши двадесету годину живота. Присећао се како је упознао само једног човека чија су сва деца преживела прву младост. Жедним болесницима укућани су из неких разлога забрањивали да пију воду. Ако би срећне околности учиниле да се с дечијом болешћу поклопи сезона лубеница, добила би колико пожеле бостана, што би врло често довело до тога да још покваре и стомак. Доктор Димитријевић је веровао да су многи болесници у Србији услед непоколебљиве бриге и неге најближих једноставно „скапали од жеђи“.

Кад се узме у обзир каква је била вода у Србији, понашање родитеља и укућана и није за велику осуду. На бунарима и око неозиданих извора окупљала се стока.

ЗАРАЗА ИЗ ВОДЕ

Народ као да није разумео везу између заразе и прљаве воде. Управо због тога је, на опште чуђење, једна од дужности лекара била да затрпавају бунаре и изворе. Жељан да ипак укаже и на неке предности живота у Србији, доктор Димитријевић је веровао да због непостојања дугачких и закречених водовода овдашња деца, за разлику од малих Бечлија, нису боловала од рахитиса.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s