Избори по мери власти

 Milivoj Petrović Blaznavac

Миливој Петровић Блазнавац

Аутор: Чедомир Антић

Војска доушника размештена од лидера опозиције до кафана. Милиони гроша полицијама тројице намесника

Током највећег дела 19. века Србија је била држава у којој се политички живот одвијао на веома уској позорници неколико вароши и између малог броја политичара.

До 1914. године у Београду је живело једва нешто више од 110.000 становника. О томе колико је српска престоница била мала сведочи чињеница да је Суботица у то време имала чак 107.000 житеља. Политички живот био је ограничен сиромаштвом и слабим образовањем становништва. Средином 19. века у Србији је штампано свега 2.000 примерака два листа.

У таквим условима у политици је, поред двора, неколико виђених породица које су давале највише државне чиновнике и официре и малобројне варошке интелигенције, учествовало нешто богатијих трговаца и отреситијих сеоских газда. Све у свему, неколико стотина људи.

Политички живот све до осамдесетих година 19. века није био у потпуности слободан. Власти су намештале изборе, опозициона омладина је застрашивала бираче на изборним местима, тиражи новина су плењени, а непослушни чиновници премештани у “српски Сибир” – Ивањицу.

Када је 1868. као жртва атентата пао кнез Михаило Обреновић, у Србији је уз помоћ војске успостављено Друго намесништво. Нестабилно, супротстављено великим силама, окупљено око четрнаестогодишњег кнеза Милана, намесништво је од почетка спроводило реформе чврстом руком. Вође намесничког режима – први српски генерал Миливој Петровић-Блазнавац, Јован Ристић и министар унутрашњих дела Радивој Милојковић – били су људи школовани у иностранству, надахнути идејама европског либерализма.

Ипак, суочени с противљењем великих сила, династичком, конзервативном, народњачком и чак либералском опозицијом, они су током четири године трајања свог режима много времена и новца посветили полицијским питањима.

Свуда, од домова првака опозиције и страних посланстава, до кафана, била је размештена војска њихових конфидената и доушника. И док су милиони гроша одлазили трима полицијама које су биле у служби Блазнавца, Ристића и Милојковића, властодршци су сабирали читаве архиве достава. У Фонду Јована Ристића сачувано је више од 1.400 разних достава.

Хајделбершки доктор Радивој Милојковић је као први полицајац Кнежевине Србије показивао цинизам због ког је у непредвидљивој српској јавности стекао чак и извесну популарност. Чувена је анегдота када је један опозиционар из унутрашњости пријављен због наводног сна који је препричавао. Несрећни човек је наводно сањао да су три вола прошла кроз широм отворене дворске капије. У полицији је прописно избатинан, након чега се спаковао и отпутовао у Београд, где се пожалио самом министру.

Милојковић га је саслушао с много пажње и разумевања, затражио извештај од полиције у његовом срезу, а онда опозиционару потпуно озбиљно рекао: “Ама, човече, начелник не зна ништа за твоје батине. Мора бити, ти си то само снивао.”

Један од доушника који је крајем шездесетих година почео да ради за намесника Јована Ристића био је Тома Павловић – Рус. Готово из дана у дан Павловић је у Ристићеву канцеларију слао писма. За ову занимљиву личност разумевање су имали чак и приређивачи сабраних дела Светозара Марковића. И после више од једног столећа, имали су некаквих обзира према овом човеку. Тврдили су да је био “конзервативац напредних опредељења”.

Тома Павловић није сматрао безначајним ни да у једној достави наведе како је извесни чиновник министарства финансија назвао Радивоја Милојковића “јаничарбашом”. Пријавио је извесног Смедеревца зато што је у разговору с једним карађорђевцем оптужио министра да је одлучио да због наклоности према прогнаној династији затре читав Смедеревски округ. Уместо руском цару, пренео је Ристићу захвалност извесног Аксентија Мијатовића, због помоћи коју је руска дипломатија пружила Александру Карађорђевићу, пошто је ослобођен из пештанског затвора.

Иако је Друго намесништво званично било привржено либералном политичком програму, мржња између намесничких и светоандрејских либерала била је велика.

Времена се често мењају брже него људи. Убрзо пошто је постао пунолетан, кнез Милан је на власт довео конзервативце. Ристић је за време српско-турских ратова (1876-78) поново дошао на власт, али је 1880. године српски владар коначно окренуо леђа либералима. Тома Павловић променио је тада послодавца.

И управо је Павловић преносио писма која су кнежевић Петар и Јован Ристић разменили пре него што су се 1881. године тајно састали у Маријенбаду. Годину касније управо је Павловић путовао у Панчево и Темишвар, где се лично сретао с вођама карађорђевске опозиције и самим прогнаним кнезом Александром. Ипак, Павловић је у то време радио за руски конзулат, краља Милана и Јована Ристића!

ПИСМО КНЕЖЕВИЋА

Доушничка мрежа Јована Ристића била је толико јака да се на његовом радном столу почетком септембра нашло чак и писмо које је кнежевић Петар (будући краљ Петар I Карађорђевић) из Висбадена послао у Беч прваку карађорђевске опозиције Драгиши Станојевићу. Занимљиво је да су доушници само неколико дана након што је написано, успели да дођу до овог писма које је у потпуности откривало везе и контакте претендујуће династије.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s