Неће Србин у војнике

 Srpska vojska ulazi u Beograd

Српска војска улази у Београд

Аутор: Чедомир Антић

Лично вожд и силом морао да скупља војску по селима. Само у Другом балканском рату испуњени циљеви. Мали народ поразио две моћне империје

Пре десетак година, уважена професорка историје средњег века Јованка Калић покушавала је да докаже како Срби по традицији нису ратнички народ. Разумљиво, због искустава из двадесетог века, али и укорењених традиција, позивања на историју нису деловала уверљиво. Напослетку, професорка је изнела лако брањив аргумент. Позвала се на анализе речника српског језика, према којима је један од његових најразвијенијих лексичких сегмената био управо онај везан за земљорадњу и сточарство. За разлику од пасторалног српског, мађарски језик показао се као богата ризница најразличитијих термина везаних за оружје, борбу и рат.

Слично је било и с ратним тековинама. Крајем осамдесетих година прошлог века, угледни књижевник Добрица Ћосић дефинисао је историјску судбину нашег народа фаталистичком тврдњом према којој „Срби побеђују у рату, а губе у миру“.

Основна статистика нашег ратовања од 1804. до 1945. године, међутим, није говорила у прилог тези о победничким традицијама. Наиме, од девет ратова што су их Србија и Југославија водиле током петнаест деценија, три су се завршила поразом (Први српски устанак, 1804-13, Први српскотурски рат, 1876. и Српскобугарски рат, 1885), један је прекинут споразумно (Други српски устанак, 1815), док су осталих пет сматрани победама (Други српскотурски рат, 1877-78, Први и Други балкански рат, 1912-13, Први и Други светски рат). Ипак, само се за Други балкански рат може рећи да је завршен потпуним испуњењем ратних циљева и на опште задовољство.

До данашњег дана је само један, споразумно завршени Други српски устанак, могуће сматрати трајним тријумфом. Светски ратови довели су до неподношљивих жртава, док су победничку државу усмерили у правцу који пре рата нико није предвиђао. Ратови вођени од 1912. до 1918. године донели су Србији ореол мучеништва и победе. Ретки су примери у историји да један мали народ и његова држава током шест година поразе две моћне империје и суседну државу, која је сматрана војно снажнијом. Ипак, победе у балканским и светском рату дошле су као последица занимљивог стицаја околности. Доба највећих ратних кредита у историји Србије, узлета војске после Мајског преврата, парламентарне владавине и великог националног одушевљења, поклопило се са сукобом великих сила, поразом Османског царства у Триполитанском рату, кризом у Аустроугарској и изолацијом Бугарске.

Српска војска 1912. године није била баш на цени међу обавештеним странцима. Пуковник Лајонс, британски војни аташе у Београду и Софији, писао је уочи Првог балканског рата о слабој обучености и опреми српске војске. Извештавајући о официрском кору, закључио је цинично да су се српски официри током неколико деценија могли похвалити само поразима у ратовима (из 1876. и 1885) и убиством свога краља 1903. године. Такво мишљење распршено је ратним победама српске војске у Куманову, Подујеву, на Церу, Колубари, Кајмакчалану…

И док већина грађана познаје наше војне традиције пре свега на основу великих успомена на 1912. и 1914. годину, чињеница је да српски народ није увек био одушевљен војском као установом. Чак и песма „Радо иде Србин у војнике“ није испевана у слободној Србији већ, зачудо, управо у Хабзбуршкој монархији. Тамо су на простору данашње Војводине и у области Војне крајине српски граничари и шајкаши бранили хабзбуршке цареве, традиционалне јемце својих верских и социјалних повластица. Током 19. века Србија је тек нешто мање од две деценије имала праву, модерно устројену стајаћу војску. У Првом српском устанку (1804-13) сви способни мушкарци били су део устаничке војске. Србија је била нека врста војног логора. Колико је та армија сељака бунтовника била поуздана најбоље сведочи чињеница да је мобилизације често морао да спроводи лично вожд Карађорђе. Дешавало се да затре читаво село, неспремно да пошаље војнике на Турке. Карађорђеви биографи често су са чуђењем наводили раздаљине које је неуморни народни предводитељ прелазио пешице или на коњу како би одржао фронтове, победио османске војске или потерао сународнике у рат.

ГЛАВА ШЕЋЕРА

Имања високих полицијских чиновника по Србији сељаци су обрађивали кулуком, као некада својим агама и јерлијама. С временом су приходи полицијских чиновника ограничени на плату. Наравно, поред „хлеба“, било је ту и „воде“… Позната приповетка о глави шећера не само да је била истинита већ је о њој средином 19. века званично обавештена и највиша административна власт Кнежевине Србије – Државни савет.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s