Фронт против колере

 Vojna bolnica u Nišu

Војна болница у Нишу

Аутор: Чедомир Антић

Зараза стигла у Србију из Пеште и Хамбурга. Родитељи против пелцовања здраве деце. Од тифуса у Србији боловало милион људи

Од заразних болести нису били поштеђени ни далеко богатији и према западним стандардима живота далеко отворенији Београђани. Колера, која је крајем 19. века харала у Хамбургу и Пешти, претила је и српској престоници. Колико је питање снабдевања водом очима савременика било виђено као важно сведочи и чињеница да је један од инжењера који је с Макиша спровео водовод који је делом и данас у употреби, обезбедивши тако Београђане од могућности заразе, узео за крсну славу дан када је одатле потекла вода ка Београду.

Ипак, у Београду је и у најчистијим кућама било могуће наићи на болесне од дифтерије. Савременици су указивали на то да је у близини најбоље и најлуксузније куће у Краљевини – краљевског двора (данас седиште градоначелника Београда), на месту Баталџамије, где се данас налази Дом Народне скупштине, нечишћено пресовано говеђе „ђубре“ стајало пуних пола столећа.

Доктор Димитријевић забележио је да је управо ту, у суседству српских краљева, једном родитељу током само недељу дана од дифтерије умрло четворо деце.

Држава није имала новца да излечи, обуче или на брзу руку просвети народ. Ипак, једна од мера која је спровођена било је вакцинисање деце. У свету у ком ни болесни нису били лечени, родитељима је требало с муком објаснити да је неопходно „пелцовати“ здраву децу.

Вакцине направљене од говеђих жлезда, које су до Србије транспортоване без фрижидера у најтоплије доба године, нису биле нарочито квалитетне. Димитријевићу је тако јављено да су вакцине којима је пелцовао више од стотину деце неисправне. Несрећни лекар је забележио како је недељу дана после ове вести „био убијен, (и) од бриге није могао да спава“. Сумњао је да су конкуренти произвођача намерно послали отровну вакцину, и кад је коначно све прошло добро, с огорчењем је писао надлежнима да што пре почну производњу ових препарата у Србији.

Грађанину Србије било је током 19. века тешко чак и да се роди. Британски конзул је средином столећа писао да се број становника у држави смањује због учесталих намерних прекида трудноће. Доктор Лазар Димитријевић забележио је с бригом да је 1892. у Ваљевском округу број умрлих надмашио број новорођених.

Доктор Лазар Димитријевић није доживео тешко време ратова. Управо онда кад је покушавао да просвети свој народ и посвети власти његовом добру, од тешке болести умрла је његова кћерка мезимица. Недуго потом он је извршио самоубиство. Милан Ђ. Милићевић уврстио га је у Поменик знаменитих људи српског народа.

Војна болница у Нишу основана је 1878, у време када су четири јужна округа ушла у састав Кнежевине Србије. Ова установа наставила је традицију ранијих османских војних болница. Она је вероватно војна болница с најдужом непрекидном историјом у Србији. Њен оснивач био је славни др Владан Ђорђевић.

Основана како би били излечени рањени српски, али и заробљени турски војници, Војна болница у Нишу, или Моравска стална војна болница, била је током деценија центар медицине и модернизације који је превазилазио границе Србије.

Крајем 19. века Војна болница у Нишу добила је две нове установе: хирургију и Пастеров завод. Замисао дугогодишњег управника болнице, пуковника др Михаила – Мика Марковића, била је редовно слање државних питомаца на студије медицине у иностранство, а последица је велики напредак медицине у Србији. Ту је почео да ради и први рендген у Србији.

Марковић је у „Успоменама“ забележио како му је жеља била да сви у Европи, „па и наши највећи непријатељи“ признају „да Србија ни у чему не заостаје иза цивилизованог Запада“. У заводу је годишње лечено између 250 и 300 пацијената, а смртност је била 0,24 процента – на нивоу узора, Пастеровог завода у Паризу.

Управници болнице били су листом школовани у иностранству. У болници су радили и странци – као рецимо др Јанко Сенкијевић, синовац славног писца Хенрика Сенкијевића, који је после дуге службе у српској војсци примио православље.

Први светски рат донео је болници велики задатак и неодољиво искушење. У болничком комплексу, који је тада бројао чак двадесет и шест зиданих и дрвених објеката, радило је 37 лекара и 256 болничара и војника. У болници су биле ангажоване санитетске и хуманитарне мисије из Русије и Француске.

Почетком 1915. избила је епидемија тифуса, од које је према неким проценама у Србији боловало више од милион људи. Ниш је био средиште међународних напора да зараза буде сузбијена. У болници су 1. марта 1915. радиле чак 1.064 особе, али је месечна смртност досегла број од 495.

Међу лекарима умрлим од тифуса било је добровољаца из Велике Британије, Швајцарске, Русије, Белгије, Грчке, и чак из британског протектората Египта. У мају 1915. лекари су у кругу болнице подигли скромни али у историји јединствен споменик помрлим тифусарима – први споменик у историји који су лекари подигли пацијентима.

ОТАЦ ЈУСТИН

Један од војника који су радили у болници, Благоје Поповић из Врања, у Скадру је одлучио да прими монашки завет. Из Албаније је отпутовао у Велику Британију, затим у Русију и Грчку, где је похађао школе. С временом ће овај човек, отац Јустин, постати један од највећих теолога и филозофа православља, чији је утицај на модерну Српску православну цркву и њену судбину био немерљив.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s