Харачем купио султана

 Аутор: Чедомир Антић

Министри у Скупштини износили само истину. Побуна народа у Београду због корупције

Постојали су неправедни владари и њихови похлепни чиновници и у ранијим епохама. Ипак, докле год су били моћни, они су, без обзира на непопуларност, могли легално да задовоље своју похлепу. У средњовековним државама постојала је тако пракса куповине чиновничких и порезничких места. Владалац би тада одредио колике приходе очекује, а све што би купац положаја успео да извуче преко те суме представљало је његову плату.

Србија није доживела онај постојани и велики развој државе кроз који је Француска прошла у време „државног разлога“, а Хабзбуршка монархија у раздобљу просвећеног апсолутизма у 17. и 18. веку. Успомене на средњовековну славу биле су бледе, идеализоване и у стиху, а сазнања о другим земљама најчешће су се сводила на искуства с хабзбуршким пограничним службеницима и османским властима. Све до последњих деценија 19. века на османској Порти је неизоставан део сваког посла био и „пешкеш„ (поклон – мито) за великодостојника с којим се преговарало.

Обновљена Србија била је током Првог српског устанка велико ратиште. Србија – Слободија (како су је често називали балкански хришћани) била је земља слободних и једнаких. Ипак, у тој земљи сиромашних, сместа је настао један слој старешина – војних команданата, који је руководио снабдевањем земље, трговином, држао скеле на Дунаву и Сави и добијао већи део ратног плена. Иако су у Србији рано уведени закони, ти људи под оружјем нису имали коме да се покоре, осим, можда, тешкој руци вожда Карађорђа.

Други човек Србије, утицајни Младен Миловановић, и његов друг у уносним пословима, Милоје Петровић, толико су били самовласни и огрезли у корупцију да се у тек ослобођеном Београду народ побунио. Милоје Петровић, коме је због пословних веза била поверена и команда на фронту према Нишу, значајно је скривио кобни српски пораз на Чегру из 1809. године, упамћен по трагичном јунаштву Стевана Синђелића и његових Ресаваца. Касније је Петровић побегао из Србије, а кад је враћен, наређено је његово погубљење.

У време прве владавине кнеза Милоша (1815-1839) настављен је процес богаћења људи који су били блиски властима. Занимљиво је напоменути да је у овом раздобљу корупција послужила српском владару за стицање нових права за младу српску кнежевину. Тако је од Порте дословно купио добар део повластица које су Србији дароване хатишерифима из 1830. и 1833. године.

Кнез Милош је савршеном шпекулацијом успео да ранији дуг према Србији, који Цариград није признавао, претвори у мито султану. Лукави српски кнез је харач (укупан порез који су порески обвезници из Србије плаћали Порти) проценио тако што је приказао најнижи број становника Србије – из времена терора који је уследио после 1813. године. Држава и њен владар су тако присвојили годишња пореска давања скоро три стотине хиљада обвезника!

Кад се после свргавања кнеза Александра Карађорђевића кнез Милош 1859. вратио у Србију, провео је ту последњу годину живота и власти заузет преотимањем силних имања која су му била одузета.

Кнез Александар Карађорђевић ступио је на престо 1842, вољом великих сила и уз помоћ уставобранитеља. Несигуран у свој положај, пошто породици Карађорђевић није била призната наследност, сећајући се тешких и оскудних прогнаничких година, кнез Александар је настојао да се на власти обогати.

Крајем четрдесетих година малобројну српску политичку јавност потресла је Трипковићева афера, у вези са злоупотребом окружног начелника који је са кнезом био у родбинским везама. Пошто је други Карађорђевић збачен, дописник лондонског „Тајмса“ из Беча као разлог за збацивање српског владара навео је корупцију.

Неколико година раније, британски генерални конзул у Београду проценио је како је српски владар захваљујући свом положају успео да стекне баснословних 180.000 фунти. Краљица Викторија имала је крајем столећа, када је фунта знатно мање вредела, на располагању за приватне сврхе по 60.000 фунти годишње, док се њено богатство, које се сматрало баснословним, процењивало на 5.000.000 фунти. Треба поменути да је династија Хановер била на власти готово два столећа, док је кнез Александар своје и у извесној мери породично богатство почео да стиче тек после ступања на престо 1842. године.

Чиновничку олигархију заменио је просвећени апсолутизам кнеза Михаила. Слободан Јовановић записао је да су до седамдесетих година 19. века чиновници били одани владарима, док су са успостављањем вишестраначког парламентаризма постали лојални владама. Велики историчар је чак тврдио да су до тог времена министри сматрали неприличним да у извештајима скупштини изнесу неку неистину.

Појава странака зауставила је тај пут из оријенталне деспотије у другу преживелу, овог пута западноевропску установу – просвећени апсолутизам. Сиромашни кнез Милан и страначке владе током осамдесетих година довели су до успостављања вишестраначког система. Међутим, тај „светионик слободе“ требало је изградити на малом простору „српског клизишта“.

ОБЕСИО БРАТА

Из историје српског устанка остала је упамћена епизода када је, због оптужби за насиље и неправду према становницима Тополе, Карађорђе својеручно обесио свог брата Маринка. Како то обично бива, деценијама је тај чин описиван на различите начине: као каиновски грех или део језивог наслеђа.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s