Цео народ под оружјем

 Srbi kopaju rovove na frontu

Срби копају ровове на фронту

Аутор: Чедомир Антић

Француски ботаничар излио прве топове за српску војску. Мањак официра надокнадили добровољци из Русије. Сељаци из ровова пуцали у ваздух као да су на свадби

После пораза из 1813. и Другог српског устанка, аутономна кнежевина имала је малобројну регуларну војску. Србија је неко време била подељена на војна сердарства, али је та мала униформисана армија била безначајна у односу на многобројни наоружани народ на који је власт рачунала у случају рата.

У Србији је, нарочито од педесетих година 19. века, стваран истински култ артиљерије. Прва значајнија индустрија у земљи била је тополивница у Крагујевцу. Ради њеног организовања допутовао је француски инжењер Лубри, који је под лажним идентитетом ботаничара излио прве топове за српску војску. Време је показало да артиљерија није једини предуслов за победу у рату.

Када су пред Кримски рат (1853-1856) у европској штампи лицитирали број војника који би Србија могла да изведе на бојно поље, ретко ко је помишљао да би мала кнежевина могла да мобилише мање од сто хиљада људи. Према неким проценама, изгледало је да би у предстојећем рату Велика Британија, највећа и најмоћнија држава ондашњег света, и Србија, могле да учествују с приближним бројем војника. Један британски новинар, који се на државни празник Св. Андрију Првозваног нашао у Београду, са чуђењем је писао да је обучена и униформисана српска војска малобројна, као и да има несразмерно мало официра. Официри су трчали с почетка на крај параде како би предводили нове јединице које су пролазиле испред кнеза Александра и страних конзула.

Током наредне деценије кнез Михаило је извршио реформу војске. Успостављена је наоружана народна војска. Новом организацијом створена је војна сила за коју се веровало да ће бити достојна противница османској војсци. Ипак, када је 1876. та војска коначно пошла у рат, показали су се њени велики недостаци. Није било довољно официра који би је водили, тако да су руски добровољци у једном тренутку чинили чак две трећине официрског кора.

Живојин Мишић, будући војвода, описао је у својим успоменама страх српских војника да сиђу у ровове. Мобилисане сељаке ровови су подсећали на гробове. Такође, кад би их једном увели у ров, било их је врло тешко приморати да ставе пушке на грудобране и нишане ка непријатељима. Као да су на свадби или вашару, радије су из дубине рова пуцали насумице, у ваздух, уплашени да би на грудобрану могао да их снађе непријатељски куршум.

Зато је једна од најзначајнијих реформи које су спроведене после ратова и стицања независности било успостављање стајаће војске. Први пут после скоро читавог столећа једна власт, и то српска, почела је да одузима оружје од народа. Због тога је 1883. године избио и последњи оружани народни бунт у историји Србије – Тимочка буна.

Организована је војска коју су чинила три позива. Генерације регрута одлазиле су у гарнизоне на дуготрајну обуку. Даровитим ђацима из свих слојева друштва први пут је омогућено да ступе у високе војне школе. Неки од њих су упућени на стране академије. Поред економског и технолошког, овако устројена војска донела је и несумњив цивилизацијски напредак. Регрути и питомци су у војсци имали јединствену прилику да се упознају с модерним стандардима становања и исхране. Велики број редова је описмењен у војсци.

Исидора Секулић је о новој генерацији српских официра писала како их је било могуће препознати по томе што се редовно купају и умеју да плешу. И поред слабог угледа који су пред почетак балканских ратова уживали у иностранству, српски официри поседовали су висока знања, и то не само стручна. Тако је остало забележено да османске трупе из опседнутог Једрена 1913. године своје парламентарце нису послале бугарској војсци, чијој је држави стара османска престоница требало да припадне, већ српским трупама које су помагале опсаду. Прва комуникација између турских изасланика и српског официра вођена је на француском језику.

Ипак, српске победе у 20. веку било би могуће ставити под сумњу не само због визије и политичког умећа домаћих државника. Мегаломанска уверења да пред несаломивом вољом морају пасти све војне, економске и цивилизацијске препреке имала су високу цену. Србија је из Првог светског рата изашла са свега 44 одсто укупног броја предратног мушког становништва, а њена ионако слабо развијена индустрија враћена је за 190 индустријских година у прошлост!

Историја која је уследила само је потврдила већ традиционалну кобност ратних тековина. Зато није ни чудо што је Ћосићеву фаталистичку изјаву крајем деведесетих година престигла још тежа оцена једног његовог неистомишљеника. Професор романистике и витез Легије части, Слободан Витановић, тврдио је крајем деведесетих година 20. века како Срби нису добили ниједан рат после победе над Бугарима код Велбужда из 1330. године.

ШУМЕ ПУНЕ ХАЈДУКА

Све до краја 19. века у Србији је по шумама било хајдука. Савременици, почев од Вука Караџића, настојали су да направе јасну разлику између хајдука који су ратовали против Турака и касније учествовали у устанцима и разбојника који су у мањем или већем броју крстарили непроходним шумама Кнежевине и касније Краљевине Србије.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s