Црни ров за „Црну руку“

 Аутор: Чедомир Антић

Свака држава на Балкану имала своју велику визију. Црнорукци навукли гнев династије, владе и официра

Средином јуна 1917. године, пред зору, у једној долини у близини Солуна, чета војника припремала је губилиште. Тамо је требало да буду стрељани учесници наводног островског атентата на српског владара, регента Александра. У ископаној јами, о три пободена стуба били су везане вође злогласне тајне официрске организације „Уједињење или смрт“, познатије као „Црна рука“: пуковник Драгутин Димитријевић Апис и мајор Љубомир Вуловић. Трећи осуђеник био је наводни атентатор Раде Малобабић.

Од 1903. године стотину официра који су учествовали у свргавању и убиству последњег Обреновића утицали су на српску политику и угрожавали младу парламентарну демократију. Официри који су 1911. основали „Уједињење или смрт“, били су, попут својих колега у Грчкој и Бугарској, крајњи националисти, заговорници рушења Османског царства и Аустроугарске. Мајски преврат из 1903, када је свргнута династија Обреновића, пратиле су прве међународне санкције против Србије.

„Црна рука“ је касније била умешана у повлачење Петра I, сарајевски атентат, намеравала је да свргне грчког краља Константина и убије бугарског цара Фердинанда. У време када је српска влада у прогонству, у удаљеном Солуну, разматрала могућност сепаратног мира с Централним силама, „Црна рука“ ујединила је против себе династију, владу и већи део српског официрског кора.

После догађаја у Острову крајем 1916, они су похапшени, уследио је дуготрајни Солунски процес, и напослетку, тројица осуђеника одведена су на погубљење. У последњим тренуцима, када је стрељачки строј већ уперио пушке према њима, Апис и Вуловић су узвикнули: „Живела Велика Србија! Живела Југославија!“

Деветнаести век био је доба стварања националних држава. Идеје слободе, једнакости и братства почивале су на конструисаној народној заједници, која је од тог времена позната као нација. Насупрот божанског права старих апсолутистичких царевина, стајала је идеја слободе у оквирима једне тек пробуђене нације.

Општа просвета, либерализам у економији и демократске установе потичу из тог времена. Периклова мисао према којој „сва добра долазе у град (државу)“ у XIX веку могла је бити замењена тврдњом да „опште добро зависи од нације и њене државе“. У настојању да се ослободе старог поретка или иступе из великих царстава, националне револуције уједињавале су иза себе читав један народ.

У време када је у свету постојало двадесетак независних држава, национални покрети тежили су да створе државе довољно велике, моћне и богате да се одрже и опстану. Откривајући прошлост свог народа, поколења су са сетом и одушевљеношћу за нове подвиге износила примере некадашње славе. Што су доба независности и величине била краткотрајнија, то је позивање на њих било чешће и упорније. Уколико историја није познавала таква раздобља, ваљало их је измаштати.

Велика Британија добила је свој назив још 1801. године. Током XIX и XX века постојали су покрети за велико британско царство и чак британска верзија националсоцијалистичког покрета, који се борио за „већу Британију“. Већ 1791. године, вође Француске револуције затражиле су успоставу велике и јединствене француске републике с „природним границама“ на планинским масивима Алпа и Пиринеја, обалама Средоземља, Атлантског океана, Северног мора и Рајне.

Модерна Немачка створена је после деценија настојања да у границама Великонемачког рајха, које су превазилазиле средњовековно Свето Римско царство немачке народности, уједини све Немце.

Великоруски пројекат оствариван је током XVIII и XIX века. Против руских настојања да подели Османско царство и присаједини Цариград 1853. поведен је први општи европски рат, познатији као Кримски. И док је један од најзначајнијих подстицаја развоја Сједињених Држава, према Берду, било пионирско ширење граница на запад, у Латинској Америци панхиспанске идеје нису напуштале ослободиоце, од Боливара и његове Велике Колумбије, до Че Геваре и Кастра. Чак и у Африци постоје два мита о великим државама: Царство Мали и Велика Сомалија.

На Балкану нема ниједне државе која није имала паралелни, често скривени идентитет – своју „велику верзију“. У XIX веку Бугарска је тежила уједињењу бугарских земаља у границама из доба Првог и Другог бугарског царства. Иако је званични циљ било успостављање Бугарске онакве какву је у Сан Стефану марта 1878. предвидела руска дипломатија, за време Првог светског рата бугарска влада желела је да изађе на три мора (Црно, Егејско и Јадранско), а окупирала је и 59 одсто територије Краљевине Србије. Грчка „Велика идеја“, како су је дефинисали вође ове прве независне балканске државе, предвиђала је стварање Велике Хеладе на два континента и пет мора.

ТАЛАС СЕОБА

Током XVII и XVIII века српске земље прошле су кроз последњи, велики талас сеоба. Масе народа из средњовековних српских земаља: данашње јужне Србије, с Косова и из Македоније преселиле су се у хабзбуршко царство. Као последица ових миграција, у српској аутономној, и касније независној држави, живела је једва четвртина и касније трећина балканских Срба. Славна прошлост на којој је почивао легитимитет стварања великих држава није, дакле, могла много да помогне творцима српског националног програма.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s