Језик брише све границе


Вук Караџић

Аутор: Чедомир Антић

Штокавци од Шаре и Тимока до Папука и реке Раше. Окупација Босне затворила врата Србији према западу

После само четири године трајања Првог српског устанка, професор Велике школе у Београду и аустријски приврженик Иван Југовић сачинио је план у ком је предвидео стварање уједињене српске државе. Југовићев пројекат предвиђао је формирање државе која би објединила устаничку Србију с Херцеговином, Црном Гором и Босном. Поред тежње за ослобођењем Србије, чије су границе народне успомене шириле од Саве и Дунава до Призрена и Скопља, велики значај за Србију током првих деценија 19. века имало је и присаједињење Босне. Вожд Карађорђе је чак на свом печату имао и грб који је симболизовао ову историјску област.

После Другог српског устанка и постепеног успостављања аутономије, замисао о стварању велике државе слаби, али никада не напушта српске власти. Вероватно преломни тренутак у стварању појма „Велика Србија“ какав данас познајемо, учињен је једном језичком реформом: кодификовањем народног језика од Вука Караџића и ширењем просвете на народном језику.

Вук Караџић сматрао је Србима све становнике западног Балкана који говоре штокавским дијалектом. У том мишљењу није био усамљен, делили су га Јернеј Копитар и Шафарик. Карта штокавског наречја ће касније, с малим изузецима, бити и мапа Велике Србије. Њене источне границе биле су на Шари и Тимоку, а западне на Папуку, Малој капели и на обали истарске реке Раше. Ипак, основа Караџићеве политике био је језички споразум између Срба и Хрвата, који је и постигнут 1850. године.

Противници идеја стварања велике српске државе у 19. веку била су велика царства која су се отимала о превласт над Балканом. Идеја стварања велике државе је у случају твораца српске политике по правилу подразумевала уједињење османских хришћана, Срба и Бугара или Срба и свих осталих Јужних Словена.

Упоредо с Илирским покретом у Хрватској, у Црној Гори је Петар II Петровић Његош први пут поменуо име заједничке државе Јужних Словена – Југославије.

Године 1844. српски министар унутрашњих дела и касније премијер Илија Гарашанин добио је текст програма ослобођења српског народа и стварања велике српске државе, који је написао Франтишек Зах. До данас међу историчарима траје расправа о томе колики је био Гарашанинов утицај на овај текст, познат као Начертаније. Гарашанин је педесетих и нарочито шездесетих година 19. века спроводио политику која је за циљ имала ослобођење Срба из Османског царства. Спровођена бирократски, помоћу посебних агената које је послао широм Балкана и у споразуму с Румунијом, Грчком и Црном Гором, оличена у покушајима стварања балканског савеза, Гарашанинова политика није имала успеха. Њен циљ било је стварање заједничке српскобугарске државе. У прво време то обновљено царство протезало би се од западних граница Босне до Црног мора, а тек касније, после распада Аустрије, њему би били присаједињени српски крајеви у јужној Угарској, Хрватска, Славонија и Далмација.

На путу независности Гарашанин и његови пријатељи сматрали су да би Србија могла бити устројена као вицекраљевина под суверенитетом Османског царства, по узору на Египат. Мариновићев пројекат и Фонбланк-Гарашанинов план из 1853. речито говоре о реалним дометима Гарашанинове политике. Ипак, Гарашаниново Начертаније било је незваничан програм, познат малобројним српским политичарима. Широј јавности постало је познато тек почетком 20. века, када је за њега дознала Аустроугарска и почела да га употребљава у пропаганди против Србије.

Србија није имала снаге да искористи време стварања уједињене Италије и Немачке шездесетих и седамдесетих година XIX века, и да, искористивши кризу у Аустрији и Османском царству, започне ослободилачки рат и оствари национално уједињење.

Почетком седамдесетих година одиграла су се три важна догађаја који ће значајно успорити процес националног ослобођења српског народа. Уз помоћ руске дипломатије, 1870. године, реформе у османским областима насељеним Бугарима крунисане су обновом бугарске националне цркве после више од четири столећа. Бугарски егзарх не само да је укључивао историјску област Македоније већ је имао претензије да се прошири на Косово и, чак, на Босну. При том, у Србији је 1868. извршен атентат на кнеза Михаила. Намесништво и, касније, млади кнез Милан нису имали довољно моћи и богатства да наставе борбу за стварање велике српске државе.

Када је 1876. године почела Велика источна криза, Аустроугарска и Русија споразумеле су се у Рајштату о подели интересних сфера на Балкану. Подела, према којој је источни део Балкана, заједно с будућом бугарском државом, требало да дође под руски, а западни, укључујући Србију, под аустроугарски утицај, запечатила је судбину Србије све до стварања Балканског савеза, 1912. године. Аустроугарска окупација Босне, која је уследила 1878, затворила је Србији могућност ширења према западу.

У наредних тридесет и пет година српска ослободилачка политика усмерила се према југу. Ширење према Косову и Македонији и сукоб због поделе територија с Бугарском и Грчком, постаће најзначајније, наизглед нерешиво, питање током наредних деценија.

МАЊИНА НА КОСОВУ

На Косову су после 1878. Срби постали мањина, а у Македонији су после опсежне пропагандне и просветне акције чинили тек трећину становништва. У Босни, Херцеговини, деловима Хрватске, Далмације и у јужној Угарској српски народ је чинио већину, али његова историјска права на ове области или нису постојала, или нису била снажна.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s