Константин Велики – Веруј како срце хоће!

Aутор: Радивој Радић

Схвативши да је хришћанство огромна снага, цар је ушао у неку врсту савеза с овом религијом и на тај начин отворио нову епоху у светској историји

Читав хришћански свет спрема се да 2013. година прослави хиљаду седам стотина година од доношења такозваног Миланског указа, едикта о верској толеранцији, којим је хришћанима било дозвољено да слободно и јавно исповедају своју веру. Те 313. године, која је један од најважнијих датума у светској историји, хришћани су после страшних прогона коначно могли да одахну. Одолевши свим искушењима, верујући у Исуса Христа, показали су Римском царству да их је немогуће сломити. Штавише, хришћанство је крајем истог 4. века постало државна вера Римског царства.


(Илустрација: Горан Горски)

Кључна личност за ову велику повесну прекретницу био је цар Константин и он је без било каквог оспоравања заслужио епитет Велики који истински припада само неколицини људи у историји. Схвативши да је хришћанство огромна снага, он је ушао у неку врсту савеза с овом религијом и на тај је начин отворио нову епоху у светској историји.

Као неспорна чињеница остаје и то да је Константин имао огроман утицај на римски свет, који је најпре освојио, затим реформисао изводећи га из свеопште кризе и пропадања, а потом у нимало лакој борби помирио с новом и полетном вером каква је била хришћанство. Нису у праву они који сматрају да је Константин Велики био хладни прагматичар који је прихватио хришћанство само из политичког користољубља и да није имао никакво верско осећање, као што нису у праву ни они који мисле да је био потпуно прожет хришћанском вером.

Историјска истина је негде између, али вероватно никада нећемо дознати где тачно између ове две крајности. Уосталом, у Константиново доба, у време мешања, прожимања и спајања различитих и неретко сасвим супротстављених религија, није било необично да појединац има разумевања и наклоност за различите култове. И сам Константин је у једном писму језгровито поручио: „Свако нека верује како му срце хоће!” У крајњој линији, само питање Константинове привржености хришћанству бледи пред последицама дела које је осмислио, предузео и успешно извео.

Будући да се о Константину Великом могу написати, а и написане су многобројне књиге, у овом прилогу биће речи о његовом пореклу, породици и неким важним догађајима из приватног живота.

Ниш – родни град

Константин је рођен 273. или 274. године у Медијани код данашњег Ниша. Константинова мајка Јелена била је жена незнатног порекла, служавка или гостионичарка, која је нашла и ископала Христов крст. Отац му је био Констанције, значајна историјска личност, а његова породица потицала је с Балканског полуострва, из подунавске провинције приобалне Дакије. Каснији византијски писци су Констанцију додали епитет Хлор, што би значило зелени, односно бледи. Тако Јован Зонара, аутор који је своју „Светску хронику” писао у првој половини 12. века, бележи да је то било због његовог бледила.

Константинови родитељи нису били повезани законским браком и неколико година после његовог рођења су се растали, јер је Констанције Хлор склопио брак који доликује његовом сталежу и положају. У питању је била Теодора, пасторка Августа Максимијана, с којом је имао још шесторо деце, тројицу синова (Флавија Делмација, Јулија Констанција и Ханибалијана) и три ћерке, Констанцију, Анастасију и Евтропију, Константинову полубраћу и полусестре.

Што се самог Константина тиче, историјски извори дају веома оскудне и делимичне податке о његовом детињству и одрастању. Нарочито је приметна Константинова везаност и упућеност на мајку, жену натпросечних способности. Сва је прилика да је после разлаза родитеља једно време провео уз Јелену и од ње примио нека прва сазнања о вери. Касније, она је преко сина нашла пут до хришћанства, а када је постао једини владар римске државе, Константин је могао да јој обезбеди положај прве жене у Царству, што је била улога коју је она изванредно одиграла.

Неколико година Константин је провео код Диоклецијана, а после 305. напустио је Никомедију и отишао код оца на Запад. Разложно је претпоставити да је као сведок прогона хришћана на Истоку, од 303. до 305. године, Константин могао да стекне свој утисак и уобличи став по том осетљивом питању.


(Биста Константина Великог из Народног музеја у Београду)

Породичне несреће

Константинова политичка и државничка каријера почела је у Британији где је његов отац најрадије боравио. У војном логору у Јорку, 25. јула 306. године, Констанције Хлор је изненада преминуо, а по његовој смрти војска је без много оклевања његовог сина Константина прогласила за августа. Уследио је тежак грађански рат који је окончан Константиновом победом код Милвијског моста у Риму 312. године. У следећих дванаест година он је владао Западом док је Исток припао његовом савезнику Лицинију. После њиховог обрачуна, 324. године, Константин је постао једини господар светске империје и успешно ју је водио до смрти 337. године.

Кад се говори о породици Константина Великог, треба нагласити да је из из везе са Минервином имао сина Криспа рођеног 305. године. У другом браку, 307. године, оженио се Фаустом, кћерком августа Максимијана. Године 317. Константину су се родила двојица синова: први, Константин (II), на свет је дошао у фебруару и био ванбрачно дете, а други, Констанције (II), рођен је у браку са Фаустом. Из овог брака потицали су и син Констанс (I), рођен око 323. године, као и кћерке Константина и Јелена. Модерни истраживачи духовито су приметили да Константин Велики није исказао велику маштовитост када је давао имена својој деци.

За првог хришћанског владара Римског царства се не би могло рећи да је имао срећан породични живот. Напротив, 326. године дошло је до веома драматичних догађаја окончаних породичном трагедијом. Премда о њима говори неколико извора, сачувани подаци не допуштају да се сасвим поуздано утврди историјска истина. Осим Константина, умешани су његов син Крисп и царева друга супруга Фауста. Наводно је дошло до љубавне везе између маћехе и пасторка, па је Константин погубио најпре Криспа, а недуго затим и Фаусту.

Неки извори наглашавају да је Крисп, који се већ истакао као одличан ратник, био заправо невин и да је страдао због љубавног лудила које је обузело Фаусту. Он није одговорио на маћехине изливе ускомешане страсти, што је њену љубав у трен ока претворила у мржњу, па је оклеветала пасторка да је у више наврата покушао да је напаствује. Разгневљени Константин, коме су грубо била повређена породична осећања, наредио је да његов син буде погубљен, што је и учињено у Пули 326. године.
Фауста, којој су у овој причи приписани мутни пориви и најниже страсти, ипак није прошла некажњена. Наводно је била ухваћена у прељуби с неким гласником, па су је по мужевљевој заповести исте 326. године њени евнуси удавили у врелом купатилу. Тако се смрт двоје Константину врло блиских особа претворила у тешку породичну трагедију владарског дома. Научници у овој епизоди виде једну мрачну страну Константинове личности и углавном нису склони да га сувише бране за оно што је учинио.

Ова необична прича, која може да буде и опште место у породицама с поремећеним односима, има своје литерарно упориште у древној грчкој митологији – Тезеј је на основу клевете своје жене Федре погубио сина Хиполита. Она је најпре покушала да заведе младића, али пошто у томе није успела, извршила је самоубиство и у опроштајном писму оклеветала Хиполита да је хтео да је напаствује. Озлојеђени отац наредио је да му се син погуби, али је касније од богиње Артемиде сазнао праву истину. Ипак, стигао је да се измири са сином, док се овај налазио на самрти. Занимљиво је да је и у српском средњовековљу кружила слична приповест, а њени јунаци су краљ Милутин, његов син и престолонаследник Стефан Дечански, и млада византијска принцеза Симонида. Забележио ју је Григорије Цамблак у „Житију Стефана Дечанског”.

Крштење

Константин Велики разболео се у јеку припрема за рат против персијског владара Шапура II. У почетку се болест није могла ни да се наслути јер је исказивао уобичајену делотворност, чврстину и издржљивост које су га учиниле легендарним међу његовим људима. Чини се да је и у време прослављања празника Васкрса 337. године још био без тегоба. Тада се вратио у Цариград како би уговорио последње подробности на великом храму Светих апостола чију је изградњу почео неколико година раније. Негде после Васкрса је дошло до погоршања његовог здравља, па је најпре тражио лека у топлим купкама Истока, али је очекивани опоравак изостао.

Тек тада, кад је схватио озбиљност болести и постао свестан да му се ближи неумитни крај, наложио је да га приме као катихумена, односно оног кога пре крштења треба поучити основним истинама хришћанске вере. Било је то у цркви Светих мученика у Хеленопољу, некадашњем Дрепануму, који је у част Константинове мајке Јелене, упокојене неку годину пре сина, назван по њој. После тога требало је болесног цара пребацити у Цариград, али је он сам убрзо увидео да није у стању да стигне до одредишта. Доспео је до виле Ахирона на домак Никомедије и схватио да је дошао тренутак који је толико одлагао, тренутак кад је требало да прими Свето крштење. Позвао је месне епископе и обратио им се речима:

„Дуго очекивани час коначно је стигао, онај којем сам се надао и молио се да у њему од Бога добијем спасење. Сада и ја, такође, могу да добијем благослов печата који носи бесмртност, печата самог спасења. Мислио сам да га примим у водама реке Јордана, али је Богу, који зна шта је за нас најбоље, мило да то буде овде. Нека онда буде тако и без одлагања; и нека буде воља његова, који је господар живота и смрти, да моје постојање овде буде продужено, ја ћу прихватити од сада па надаље начин живота који одговара служењу њему.”

Ту га је крстио епископ Евсевије Никомедијски, а када је свечани чин обављен, „цар се оденуо у блиставо белу одећу која је сијала попут саме светлости, легао на постељу и”, како даље бележи његов биограф Евсевије из Цезареје, „одбио да се икада више огрне пурпуром.” Истраживачи се слажу да је његово држање збиља било држање правог верника, а последње цареве речи, које нам је пренео Евсевије, изречене су непосредно после примања крштења:

„Сада се осећам заиста срећним, сада знам да сам постао вредан посмртног живота и припадник божанског живота”. Остаје нам да се домишљамо да ли је Константин стварно изговорио управо ове речи или је племенити епископ навео речи за које је сматрао да би биле доличне да се изговоре у таквом часу.

У златном ковчегу

Константиново крштење на самрти такође је било предмет пажње историчара. Није наодмет указати и на чињеницу да су се и неки истакнути оновремени црквени оци – Василије Велики и његов брат Григорије, епископ Нисе, потом Григорије Назијански, па Јероним и Амвросије, у чије се хришћанско уверење сигурно не може сумњати – крстили тек када су одрасли. Када могу велики црквени оци, зашто то не би могао и цар Константин? Ипак, управо су Василије Велики и Григорије Назијански касније захтевали рано крштење.

Опростивши се од високих чиновника, Константин Велики преминуо је последњег дана Духова 22. маја 337. године, негде око поднева. Уследио је необуздани излив жалости његових гардиста и цареве околине. Чула су се запомагања војника, који су га нарочито волели, а дошло је и до сцена масовне хистерије, које каткад прате смрт великих историјских личности. Тако је забележено како су неки људи цепали одећу и неутешно ридали, други су се у очајању бацали на под и ударали по глави, док су се официри потиштено и патетично жалили да су остали сирочад. Туга поводом Константинове смрти несумњиво је била дубока и искрена.

Није наодмет поменути да су нарочито очајавали германски војници, припадници његове телесне гарде, чији је однос према Константину био ствар личне оданости и великог уважавања. За њих је једино било важно што је упокојени цар био сјајан војсковођа и што се о њима очински старао. Још дуго после Константинове смрти међу ветеранима се причало о његовој дарежљивости и великим давањима којима је обасипао своје војнике уз чију је помоћ постигао толике победе.

Пошто је преминуо, Константиново тело било је најпре положено у златни ковчег украшен пурпуром, а онда су војници цареве земне остатке пренели у Константинопољ и изложили на високу платформу у главној дворани царског двора. Ковчег је био обасјан светлошћу бакљи смештених у златна лежишта, па је, према Евсевију из Цезареје, све то „пружало чудесан призор какав ниједан смртник није имао на земљи откако је света и века.”

Управо су војници били ти који нису желели да се у овом важном, на неки начин можда и критичном тренутку као што је била Константинова смрт, било шта препусти случају, па су тражили да се погребне почасти одложе до доласка једног од Константинових синова. У том циљу су гласници који су уживали беспрекорно поверење били послати да сву тројицу известе о очевој смрти. Истовремено, војска је изашла са ставом да за наследника неће признати никог осим Константинових синова: Константина, Констанција и Констанса.


(Књигу је објавила издавачка кућа ЕВОЛУТА, Београд 011 26 21 204, 069 26 21 204)

Тринаест апостола

Од синова преминулог цара у Цариград је приспео средњи Констанције, па су погребне свечаности и сахрана могле да буду обављене. Мора се нагласити да се и сам Константин постарао да све брижљиво припреми за тај чин. Неки научници с правом запажају да се и у томе може препознати његово хришћанско држање. Очито је да га је мисао на смрт заокупљала веома рано, јер је већ при градњи цркве Светих апостола у Цариграду себи припремио гробницу. Константин је у спомен на Христове апостоле подигао храм „неизрециве висине” који је изнутра све до таванице био обложен оплатом од вишебојног мермера. Таваница у унутрашњости била је фино обрађена и у целини пресвучена златом. Кров споља није био прекривен црепом већ бронзаним плочицама. Такав кров био је опасан округлом оградом, такође од бронзе, с разноврсном блештавом позлатом.  На тај начин је одбијао зраке сунца тако снажно да је заслепљивао оне који су гледали чак и са велике даљине.

Требало је да царев саркофаг стоји у маузолеју спојеном с црквом, тачно између два низа од по шест надгробних плоча посвећених успомени на дванаесторицу апостола. На тај начин би Константин био тринаести апостол. Великог цара пратио је врло звучни придев који је имао особено значење: он је удостојен епитетом „равноапостолни”. Уз то, назива се и „тринаестим апостолом”.

Константинова сахрана била је величанствен догађај и одвијала се управо онако како је он сам подробно испланирао. Њему је иначе била својствена наклоност према светковинама и парадним светковинама. На челу погребне поворке ишао је царев средњи син Констанције II, а пратио га је одред војника под пуном ратном опремом. За њима је следило тело у златном ковчегу окружено копљаницима и тешко наоружаном пешадијом, за којима се гурала огромна маса престоничког живља. Од велике палате колона се кретала напред да би код североисточног дела Хиподрома скренула ка Милиону, а одатле дуж главне улице Месе до тачке око четврт километра удаљене од Константиновог форума, где је скретала удесно према још недовршеној цркви Светих апостола.

На хришћанском истоку Константин Велики је проглашен за свеца и празнује се 21. маја по јулијанском, односно 3. јуна по грегоријанском календару. За разлику од источне, западна црква, која га је врло често користила у својој црквенополитичкој аргументацији, није га уврстила међу своје свеце. У Византији је касније постојао својеврстан обичај да се многи цареви који су седали на престо Константина Великог поздраве као „Нови Константин”. Истина, само ретки међу њима успели су да достигну владарску и људску величину тог тешко достижног узора. Чак десет византијских царева носило је његово име.

Извор: Политикин Забавник
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s