Коју игру играш? – Доколица под Тројом

Аутор: Марко Јанковић

Сцена Ахила и Ајанта који у пуној ратној опреми седе замишљени над таблом за игру, један је од најомиљенијих мотива позајмљених из богатог грчког наслеђа. У готово свакој енциклопедији, монографији или интернет страници које се баве старом Грчком овај мотив је незаобилазан


(Паламед, илустровао: Никола Степковић)

О пореклу игара на табли, па и самим коцкицама које се користе у већини ових игара, било је речи још у антици. Једно од најранијих објашњења је Херодотово. Говорећи о Лиђанима, он у својим „Историјама” каже да су, поред тога што су први познати ковачи сребрног и златног новца, измислили и игре на табли које су у његово време биле омиљене и међу Грцима. За Лиђане каже да су изумели коцкице, астрагале, игре лоптом и све остале игре сем мица (грч. pessoi – превод је само приближан). Ипак, већ у антици Херодотово објашњење довео је у питање Атенеј који је приметио да су игре лоптом и игре на табли постојале већ у Хомерово доба, много пре него што Лиђани тврде да су их изумели. Грци су такође имали свог кандидата – Паламеда – који је, за разлику од Прометеја, сматран смртником и учесником тројанског рата. Паламед је, између осталог, измислио војне чинове, тактику, систем мера и тегова, као и игре на табли којима су се учесници десетогодишњег рата занимали под зидинама Троје у тренуцима доколице. Прве коцкице Паламед је посветио богињи Тихе из Арга у чијем храму су се оне чувале.

С друге стране, Платон у својим делима првенство у употреби игара на табли приписује Египћанима, за које каже да је њихов бог Тот – поред астрономије, математике и писма – изумео и неке од игара на табли. На крају, Светоније који, описујући животе дванаест римских царева, говори и о пореклу ових игара, каже да су тако порочне да су типично грчки изум.

На страну порекло самих игара, оно што је очигледно на основу помена из писаних извора као и броја археолошких налаза јесте велика популарност коју су ове игре стекле у грчком свету.

Овце, козе и девојке

(Астрагали и „коцкице” за играње)

Једна од најстаријих, уједно и најједноставнијих, игара је игра астрагалима. Астрагали су део животињског скочног зглоба. Због посебног облика, груби квадар са заобљеним ивицама, и због чињенице да је свака од шест страна наизглед другачија, били су коришћени у разним играма за које није била потребна табла. Саме игре захтевале су мање комаде, па су најчешће коришћени астрагали коза и оваца. Иначе, коришћење астрагала у свакодневици познато је и с наших простора и потиче из разних раздобља. Познати су, тако, неолитски примерци с локалитета Беловоде код Петровца на Млави, чија је намена додуше непозната. Из непосредне близине, с локалитета у Ђердапу, познати су и средњовековни примерци који су с једне од страна имали велики број уреза. Код одређивања улоге оваквих налаза, знатна је тешкоћа чињеница да они не морају бити украшавани или обрађивани, па се због тога не разликују од животињских костију које су ту могле да стигну на низ других начина. Свакако је најпознатији примерак из енеолитског гроба у Варни (Бугарска) који је, поред великог броја златних налаза – углавном делова одеће и накита – садржао и један златни астрагал. Што се тиче грчких налаза, углавном су познате с приказа на другим предметима или рељефима. На већини се приказују младе девојке у игри астрагалима. На једном рељефу с атинског Акропоља приказане су три девојке у игри астрагалима. Знатан број приказа с грчких сликаних ваза омогућио је истраживачима да делимично реконструишу једну од игара астрагалима. Девојке су на надланици држале одређени број астрагала а затим су их извртале на под где се пребројавао укупан збир вредности страница. Неко би рекао да игра сасвим личи на игре које се данас играју обичним коцкицама.

Кнососка краљевска табла

Приликом ископавања у Кнососу у 19. веку, Артур Еванс – један од најзаслужнијих истраживача за наша данашња знања о археологији и историји Крита – међу свим одајама осликаним живим бојама, лавиринтима, примерцима раскошних предмета открио је и мање познати налаз чија се намена и порекло дуго нису знали. Чак и један од највећих познавалаца древних игара на табли, Британац Х. Ј. Р. Мареј у свом најзначајнијем делу („Историја игара на табли које нису шах”, 1957) одбио је да протумачи овај предмет као део комплета за игру. Ипак, његова непорецива сличност с примерком откривеним у Уру („Политикин Забавник”, 2963) користила је каснијим истраживачима да ову таблу баш тако протумаче и да чак делимично реконструишу правила. Табла има укупно 18 поља од којих су два блока од осам, односно 10 поља одвојене делом на коме нису обележена поља. Група од осам поља састоји се од две групе по четири међусобно истоветна поља, док се већа група од десет поља састоји од потпуно истоветних кружних поља. На основу аналогије с другим источњачким таблама за игру, истраживачи претпостављају да је циљ игре био окренути цео круг око табле са што већим бројем жетона или пиона. Улаз на таблу вероватно се налазио на делу с мањим бројем поља. Део без поља на средини вероватно се прелазио бацањем одређених „срећних” комбинација вредности. Овакав систем претпостављен је за већину игара са сличним бројем поља познатих с табли из Египта и Месопотамије.

Постројавање светог реда


(Ахил и Ајант, илустровао: Никола Степковић)

Приказ Ахила и Ајанта како у предаху под Тројом играју неку од игара на табли био је веома омиљен међу грчким уметницима. Огроман број посуда са сликаним мотивима има баш ову тему широм грчког света. Највећи број приказа потиче из 6. и 5. века пре наше ере. Истраживачи старе Грчке бавили су се уметничким вредностима ових предмета, њиховом симболиком и значајем. Свакако је незаобилазан део свих истраживања био и покушај решавања загонетке о којој се тачно игри ради. С простора копнене и острвске Грчке из разних историјских и књижевних извора познато је неколико различитих игара на табли. Међутим, испоставило се да је задатак далеко од тога да буде једноставно решен. Готово сви примерци посуда с Ахилом и Ајантом имају исписане бројеве изнад фигура јунака. Најчешће објашњење је да се ради о резултатима добијеним бацањем коцкица.

Једна од игара која се најчешће среће у делима грчких писаца назива се pessoi и тешко би се превела неком данашњом речју. Најприближнија би, можда, била пиони или жетони јер се пре свега тичу фигурица коришћених у игри. Први пут се, и то с лошим призвуком, помиње у Хомеровој „Одисеји”, где Одисеј после повратка на Итаку затиче разуздане Пенелопине просце како уживају у благодетима његовог дома и играма на табли. С друге стране, Херодот је искључив кад, дајући заслуге за прављење првих игара Лиђанима, каже да су измислили све сем игре pessoi. У спискове предмета и вештина које се приписују Паламеду као изумитељу, и које се сматрају потребним за уређивање једног друштва, увек се убрајају и игре на табли. Углавном, данас преовлађује мишљење да оне пре свега означавају више различитих игара и да зато долази до неслагања у изворима. Ипак, из мора различитих података могу да се извуку подаци о најмање две омиљене игре на табли. Прва се називала полис и позната нам је пре свега из дела Полукса. Игра је једна од тактичких игара, где је на цени вештина и стратегија. Играла се на табли подељеној на поља где је сваки од два играча имао једнаки број једнако вреднованих жетона различите боје. Циљ игре био је спречити непријатеља да створи низ жетона и уједно повезати што већи број својих жетона. Противнички жетон избацивао се тако што би био опкољен с два жетона, тако да за ову игру нису биле потребе коцкице. Многи од грчких писаца, између осталих и Платон, говорили су о овој игри као врсти вештине која је више него пожељна у друштву. Ова игра позната је у изворима и као petteia.

Друга игра позната је под именом pente grammai и играла се на табли подељеној у линије. Средишња линија називала се „свети ред”, као и у римској игри 12 поена. Ипак, не постоје подаци који би помогли у реконструисању правила ове игре, али се сматра да су биле потребне коцкице. Истраживачи мисле да су вредности у овој игри биле 1, 2 и 3, а никако веће.

(Девојке у игри с астрагалима, из једне од грчких колонија у Италији)

Као што видимо, остаје непознаница коју су игру играли Ахил и Ајант под зидинама Троје. Најчешћи бројеви који се јављају изнад њихових фигура су 3 и 4, што би искључило игру pente grammai, а опет уписане вредности нас наводе на чињеницу да су коришћене коцкице, што би искључило pessoi. Да ли се ради о непознатој игри или о неком од облика познатих игара на табли за сада је непознато. Оно што је очигледно јесте да је игра вероватно била општепозната и да су уметници приликом сликања знали о чему се ради, и претпостављали да ће и публика знати која је игра у питању.
Омиљеност игара на табли код старих Грка потврђена је бројним подацима из књижевних извора као и археолошким налазима. Много касније, Римљани ће их означавати као „грчко зло” док о њима говоре с лошим предзнаком. Сами Грци најчешће су их посматрали као вештину а људе које су били добри у овим играма за стратеге и мислиоце. У сваком случају, било да се ради о позитивним или негативним особинама, игре на табли биле су одличне за једну ствар, као и данас – за прекраћивање доколице.

ПЕНЕЛОПИНА ИГРА

О игри на табли у којој су уживали Пенелопини просци расправљало се у самој антици. Како нас Атенеј обавештава, чуо је од Апиона из Александрије, коме је опет Ктесон са Итаке пренео правила игре из „Одисеје”. За игру су била потребна два играча са по педесет четири жетона. Између постављених жетона било је празног простора а у самој средини стајао је жетон који се називао Пенелопа. О томе ко би почињао игру, одлучивало се жребом. Играч би онда покушао да својим жетоном гађа Пенелопу и помери је напред. Тиме је добијао право да свој жетон помери на Пенелопино место, а затим би то понављао с осталим жетонима. Ако би успео да помери све жетоне, без додиривања других жетона, добијао је игру. Онај ко би победио, имао би највеће шансе да се ожени Пенелопом. Еуримах, који је забележио највећи број победа у овој игри, полагао је велике наде у свој брак с Пенелопом.

ПАЛАМЕД И ЊЕГОВА СУДБИНА

Једна од трагичних фигура тројанског рата уједно је и једна од омиљених тема грчких трагедија. Есхил, Софокле и Еврипид само су најпознатија имена са списка трагичара који су опевали Паламедов живот и судбину. Паламед је изумео велики број корисних ствари и вештина, па и игре на табли, између осталог. Међутим, он ће доживети потпуно другачију судбину од оне какву бисмо очекивали. Након што је разборити Паламед почео да саветује Грке да се врате кући породицама, Одисеј га је лажно оптужио за издају. Чак је нашао и лажног сведока који је тврдио да је Паламед сарађивао с Тројанцима. Након суђења, каменован је до смрти. На једној од Полигнотових слика у Делфима, Паламед је приказан како баца коцкице с Терситом у доњем свету, док их посматрају душе Малог и Великог Ајанта.

Извор: Политикин Забавник
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s