Игре Старог Рима

Аутор: Марко Јанковић

Шта заправо знамо о Риму и Римљанима? Бројни остаци архитектуре као што су купатила, арене, аквадукти и тврђаве и данас красе бројне европске и афричке градове и представљају незаобилазну станицу на туристичким итинерарима. Али шта знамо о Римљанима? Шта су јели? Како су проводили слободно време? Куда су ишли на одмор? То су питања на која често изостају одговори. Римске игре на табли представљају одличан пример увида у њихову интиму, њихово слободно време и приватност. Зато нам истраживање игара на табли пружа обиље података о идентитетима ондашњих становника римских градова. Бављење овим проблемом уствари представља бављење свакодневницом, а свакодневница је неретко кључ за разумевање процеса и промена које се дешавају у друштвима у прошлости.

У време римске Републике (509–31. пре н.е.), коцка је била дозвољена само у време празника Сатурналија, док у време Царства постаје раширена по свим деловима римске државе. Прве претече коцкица појавиле су се у виду необрађених овчјих и козјих зглобова – астрагала, којима су се играле игре сличне данашњој игри пиљака, да би се тек касније појавиле обрађене шестостране коцкице. У почетку су ове коцкице имале само четири обележене стране (по угледу на астрагале), где су недостајеле вредности 2 и 5. Строго се водило рачуна да збир наспрамних страница увек даје број седам, што је одговарало магичним аспектима коцкице.

Управо због тих аспеката, сматрало се да је коришћење коцкица од стране „непосвећених“ (коцкара) уствари профанизација једне религијске радње, па је стога и забрањивано. Ипак, игре на табли старије су и од Римљана. Најстарије коцкице старе су око 4500 година и потичу са локалитета „Burnt City“ у Ирану. С друге стране, једна од најстаријих табли откривена је у Мегиду (библијски Армагедон) у слоју који се датује у XIII век пре наше ере. Свакако најпознатија табла за игру, представља „Краљевска игра из Ура“, откривена крајем XIX века, када је радове у Багдаду водио сир Леонард Вули. У гробници краљице Шубад, откривено је поред тела краљице још двадесетак особа, највероватније слугу који су испратиле краљицу у други свет. Слуге су умрле тако што су отроване, а табла за игру је откривена између двојице који су умрли у току партије. Из вечитог Египта потиче више различитих представа и налаза игре познате под именом Сенет. Чак четири примерка откривена су само у Тутанкамоновој гробници 1922. године.

Кад је реч о пореклу игара на табли, класични извори се не слажу у потпуности. Хомер означава хероја Паламеда као творца првих коцкица, измишљених како би војници под Тројом прекратили часове опсаде. Херодот међутим сматра да су за то заслужни Лиђани, док Платон предност даје Египћанима. Римски писац Светоније нам у својим фрагментима сведочи о томе како су игре на табли изразито „грчког карактера“. О томе да су ове игре биле посебно популарне код Грка, говори нам велики број примера из грчке књижевности и уметности. Једна од најпопуларнијих представа са грчких ваза је свакако представа Ахила и Ајанта који уживају у игри на табли под зидинама Троје. Оба хероја су у пуној ратној опреми а изнад њихових глава уписане су вредности 3 и 4, па претпостављамо да је Ахил са ознаком 4, овог пута победник.

Цезар и дечја игра

Devojke sa astragalima

(Девојке са астрагалима)

Након пуна два миленијума, Цезарове чувене речи се могу чути и на местима о којима он није могао ни да сања. Данас, његове речи остају као сведочанство једне епохе у којој је коцка имала не тако малу улогу. Коцке, за које су сами Римљани веровали да су их изумели Грци, употребљаване су у најразличитијим контекстима. Свештеници су њима прорицали судбину, политичари бирали међу собом магистрате, а војници делили плен. О томе да није све било формално, говоре и подаци да је велики број људи користио коцкице за игре на табли, као и за коцкање.

Да је коцка још у време Римљана препозната као порок, говори и велики број закона донетих ради сузбијања оваквог понашања. Како то обично бива, од порока нико није био изузет, па ни римски цареви који су те исте законе доносили. Римски хроничар Светоније, описујући животе 12 римских царева, говори и о њиховим слабостима и пороцима. Тако сазнајемо да је Август свуда са собом носио своје коцкице, а да је Нерон улагао астрономске своте новца на једно бацање коцкица.

С друге стране, познавање игара на табли сматрало се врлином. Деца су охрабривана да учествују у овим играма јер се сматрало да то доприноси развитку њихових интелектуалних способности. Постоје индиције да су неке од игара служиле чак и описмењавању. Наиме, поља су замењивана словима тако да су деца кроз игру, учила и слова. На крају, један од највећих песника римске епохе, Овидије, сматра да је добро познавање ових игара озбиљан предуслов за очаравање младих Римљанки.

Игра најамника

Kockice(Коцкице)

Већ више од једног века, истраживачи покушавају да одгонетну правила ове игре користећи се археолошким налазима, писаним изворима као и примерима из етнографске грађе. Бројност налаза сведочи о популарности ове игре на простору читавог Царства. Она је пре свега стратешког карактера, а жетони коришћени у овој игри су у римској поезији називани војницима, плаћеницима и легионарима. Занимљиво је да је победник ове игре имао за право да носи титулу Императора, па су чак сачуване и мале коштане плочице са натписима. Фрагментоване табле за ову игру откривене су и на римском утврђењу Салдум у Ђердапу, као и у улицама Цинцар Јанка и Рајићева у центру Београда.

Правила налажу играчима да наизменично поставе своје жетоне на таблу. Потези су се повлачили тако што су играчи, један за другим померали своје жетоне за по једно поље у свим смеровима, како по хоризонтали и вертикали, тако и по дијагонали. Да би играч постао „Император“, морао је елиминисати све противникове жетоне, што је изводио тако што је противнички жетон „опкољавао“ са најмање две стране.

Мице

У својој дугој историји постојања од око 3500 година, ова игра је претрпела најмање промена. У готово истом облику, игра се и данас на скоро свим меридијанима земљине кугле. Најстарији пример ове игре потиче из египатског храма у Курни и датује се у 1400. године пре н.е. Поменути Овидије саветује младим девојкама да науче правила, јер љубав често долази кроз учешће у игри, па не смеју себи дозволити да пропусте шансу. Табла је израђена у виду три уписана квадрата који су пресечени управним линијама, а места на којима се линије секу представљају уствари поља по којима се крећу жетони. Две табле, од којих је једна очувана у целини, откривене су у центру Београда.

Играчи су наизменично постављали један по један жетон, онемогућавајући притом један другог да формира низ од три жетона. С обзиром да укупно постоји 18 жетона, остаје шест празних поља празно за накнадно померање жетона. Жетони се могу померати само на суседно поље уколико је оно слободно. Сваки играч се труди да повеже низ од три жетона, што му даје за право да избаци један од противничких жетона. Уколико противник остане на три жетона, или без простора за померање преосталих жетона, изгубио је.

12 поена

Табле за ову игру, познате су са великог броја римских локалитета, али нажалост не и код нас. Бар не за сада! Табла је по средини била подељена вертикалном линијом која се називала још и свети ред. Највероватније је да се сваки део табле користио наизменично, па су тако две коцкице служиле свака за одвојени део табле. Циљ игре био је да се што пре стигне на супротни крај табле са што већим бројем жетона. У случају када се противнички жетони нађу један насупрот другоме, коцком се одлучивало који од жетона ће проћи даље. Занимљиво је да су остала сачувана имена бацања. Најбоље бацање – две шестице – називало се Venus по римској богињи среће, а најгоре – две јединице – canis, по псу.

Дечје игре

Deca u igri nuces(Деца у игри „nuces“)

Остави орахе за собом! – говорили би у Риму људима који су се понашали неозбиљно, алудирајући притом на дечје игре. Сличан феномен објашњава и римски обичај да се младенци посипају орасима након венчања, симболизујући тако завршетак детињства. Када се у римској иконографији осликава живот детета, игре представљају једну од незаобилазних тема. Ораси (лат. nuces) су коришћени у великом броју различитих игара које су углавном подразумевале бацање ораха са одређене удаљености. Орасима се гађало у амфору или неки други суд, или су се разбијале мале гомиле такође направљене од ораха.

Једна од популарних игара, посебно међу девојкама, ако је судити по римским представама, била је игра са астрагалима. Ова игра се још назива и tali, а оба термина, један грчки а други латински,означавају кости скочног зглоба. Једна варијанта игре се састојала у томе да се у лету, пре него што додирну земљу, ухвати што већи број астрагала који се бацају са надланице. Занимљиво је да ове кости имају приближан облик квадра и да су им дуже странице различите, тако да су им Римљани давали вредности, па су их користили као коцкице. Неки истраживачи сматрају да су астрагали уствари прве коцкице, по чијем узору су и настале шестостране коцкице какве и данас знамо.

О другим дечијим играма постоји велики број различитих класичних извора и већи број игара не захтева одређени „комплет“ тако да је археолозима прилично тешко да детектују овакву врсту активности. Једна од таквих игара била је и navis aut capita (брод-глава) или данас познатија као писмо-глава. Име је добила по једној раној врсти римског новца на којем је са једне стране био приказан прамац брода а са друге глава бога Јануса, представљеног са два лица. О детињству у време римљана, говори свакако и не мали број играчака са територије римске Мезије, територије која се већим делом поклапа са простором на којем се данас налази Србија.

Римске игре у комшилуку

Petnica(Петница)

Да су се на простору данашње Србије, који је некад већим делом био у саставу римских провинција, играле игре на табли сведочи велики број налаза откривених широм земље. На преко четрдесет локалитета, откривено је близу 300 налаза табли, жетона и коцкица за игру. Ови налази откривени су у стамбеним кућама (Београд), војним логорима (Костолац, Кладово, Караташ), отпадним јамама (Сремска Митровица), купатилима (Медвеђа) и гробовима (Мала Копашница, Ниш, Костолац, …). Јединствен налаз представља коцкица са локалитета Петничка пећина, недалеко од ИС Петница.

У једној од одаја пећине, у најмрачнијем углу, откривене су кости јако младог детета, трагови гозбе или даће (поломљене посуде и животињске кости) као и неколико различитих предмета од којих је једна коштана коцкица за игру. Због самог окружења, начина на који су кости депоноване (скелет је био највероватније разбацан), и карактеристикама материјалне културе (маказе, кључ, коцкица), претпоставља се да се највероватније ради о култним активностима. Овај случај нема аналогија нигде у римском свету. Разноврсност налаза и креативност у изради предмета за игру говоре о њиховој популарности у време када су коришћени. Овакви налази сведоче нам о „приватном животу“ тих људи, што је вредна информација у процесу разумевања заједница у прошлости.

Судећи по налазима табли, становници Горње Мезије су играли мице и игру најамника, али постоје налази који говоре о играма које нам нису остале сачуване. Такав је случај са жетонима из Ниша за које се сматра да су служили за игру која није римска, односно да се за неку локалну игру, непознату до сада, користили римски предмети. С обзиром на то да највећи број налаза потиче из гробова, истраживачи су овом феномену посветили велику пажњу. Неки истраживачи су склони мишљењу да налази из гробова управо сведоче о поштовању Венере, јер ако нам је потребна Венерина наклоност (срећа) у животу, свакако се коцкице могу посматрати као потреба за срећом и на другом свету. С друге стране, истраживачи склони филозофији, сматрају да ови налази из гробова имају корена у римској филозофији стоика. По њиховом мишљењу, свет се може посматрати као велика табла за игру, на којој људи представљају пионе који се померају у зависности од коцкица, које увек баца неко други.

Извор: B92

Радови истог аутора

Janković М. 2007.
Rimske igre na teritoriji Srbije. Petničke sveske, 62: 28.
Преузми: PDF (143 KB) – srpski latinica
Извор: Seminar arheologije IS „Petnica“

Јанковић М. 2008.
Римске игре на табли у Сингидунуму и околини. Годишњак града Београда, LV:1.
Читај: PDF – српски ћирилица
Извор: Academia.edu

Приредио: Настава историје

Advertisements
  1. #1 од стране agroekonomija 27/08/2011 - 20:07

    Ovo je sjajan i veoma koristan sajt/blog. Svaka čast!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s