Дуговеке династије – Власт је сласт

Аутор: Чедомир Антић

У Јапану је од изданака једне исте династије владало 125 царева


(Династија Капета владала је Француском 700 година)

Шта у историји човечанства уопште значи дуговечност? Током бурне, три хиљаде година дуге, историје Београд је (заједно с урбаним претходницима другачијих имена) рушен четрдесет један пут. Држава са седиштем у Београду током трајања претходног столећа променила је десет назива. Најдуготрајнији устав модерне Србије био је онај који је 1838. године даровала османска Порта. Турски устав трајао је тек тридесет једну годину, а не би ни толико да су Велике силе раније дозволиле његову промену. Слично је и с државним владама: на власти су се одржавале у просеку по две и по године. Изузетак су можда владајуће династије, које су земљом управљале и више столећа. Мада, међу српским нововековним монарсима само је један уједно рођен као члан владајућег дома и умро природном смрћу у истом статусу, у својој земљи. Реч је о краљу Петру Првом који је, међутим, у изгнанству провео више од половине живота.

„Моћна стена” излазећег сунца

Зато свакако, посебно са становишта српских и балканских историјских искустава, задивљујуће делује веровање према коме се у Јапану, на царском престолу, током двадесет шест векова одржала иста владарска династија. Око 660. године пре наше ере – у време кад је цар Асурбанипал владао Асиријом, фараон Псаметих I Египтом; онда кад су Мегарани основали Византион, а Римом владали полулегендарни краљеви – први јапански владар, цар Џиму, основао је династију за коју се верује да влада и данас. Истина, царско домаћинство је тек 2006. године дозволило научницима да истраже гроб првог цара, мада раније, без могућности ДНК анализе усавршене тек у новије време, истраживања свакако не би донела много нових сазнања.

Како год било, и ако би њени почеци били датирани столећима касније, јапанска царска лоза свакако је најстарија владајућа династија на свету. Тајна дуговечности лежи пре свега у политичким, породичним и брачним обичајима али и изолованости јапанског друштва. Јапанска царска породица сматрана је за неприкосновену. У историји није познат случај да ју је, макар и за кратко време, заменила друга династија. Такође, све до новијег времена, јапански владари имали су више супруга. Захваљујући том обичају, имали су и велики број деце – могућих наследника царског престола. Све до савремених генерација јапанских владара цар је био обавезан да супругу бира у оквирима неколико древних племићких породица.

(Поражени цар Хирохито, наследник династије која је на јапанском трону већ 26 векова, с америчким генералом Макартуром)

Како год било, Јапаном је током живота 106 биолошких генерација тамошњег народа, за време дванаест историјских раздобља постојања ове древне далекоисточне државе, царевало 125 царева. Сматра се да су животи јапанских владара током првих девет столећа монархије обавијени маглама легенди. Чак током шест раздобља цареви нису били ништа више од марионета у рукама моћних кланова или војних намесника – шогуна. Слично се дешавало и у другим крајевима света. У позним вековима Абасидског калифата у Багдаду су калифе, Пророкови наследници, живели под влашћу војних команданата – селџучких султана. Такав случај збио се у западној Европи током 8. столећа. Тада су у Франачком краљевству „лење” Меровиншке краљеве потиснули моћни мајордоми из лозе Каролинга. Јапанска монархија, међутим, показала се дуговечном. Сваких двеста или триста година – на прелазу између 6. и 7. века, од средине 9. до друге половине 11. века, од 12. до 16. века и од 17. до 19. столећа – цареви су губили део моћи и повлачили се у свој двор. Успон модерног Јапана кренуо је 1867. године, кад је цар Мејџи свргнуо шогунат и почео реформе које су довеле до неслућеног развоја историјских догађаја у 20. веку. Јапан се убрзано модернизовао, а 1904. године догодио се преседан у светској историји. Једна неевропска држава поразила је у рату једну велику силу. Јапан је на мору и копну однео победу над царском Русијом.

У наредним деценијама јапански империјализам овладао је Далеким истоком од Нове Гвинеје до Алеутских острва и од Индије до Хаваја. Покушај сила Осовине, којима је Јапан припадао, да остваре светску превласт, завршио се поразом, првим атомским ударом у историји и окупацијом Јапана. Ипак, цар чији је симбол било Сунце, неприкосновени владалац војске која се најдуже одупирала савезницима, остао је на престолу. Као што је збацио шогунат, цар је после нуклеарних експлозија у Хирошими и Нагасакију спречио војску да се одупре савезницима и одведе нацију у потпуну пропаст. Поставши уставна монархија, Јапан је променио многе своје обичаје: грађанка је постала царица, царевима су наметнуте многе обавезе које извршавају други грађани, а помиње се и могућност да на трон једног дана ступи наследница престола.

Ипак, Кимигајо, најкраћа химна на свету, написана пре краја 12. века, и данас жели цару владавину дугу хиљаду година док је народ уједињен „у моћну стену”.

Краљевина од три осмице

Свакако једна од најстаријих живих, мада не и владајућа династија, своја права полаже на трон древне кавкаске државе Грузије. Багратиони су династија која је Грузијом владала од 8. века, мада поједини Грузијци верују да је двеста година старија. Преци Багратиона – јерменски Багратуни – ступили су на историјску позорницу шест векова раније, у 3. столећу. Багратиони су владали Грузијом током скоро хиљаду година (од 813. до 1810. године). Предводећи борбу против Арабљана, сличну познијој шпанској реконкисти, Багратиони су деценијама настојали да обједине грузијске кнежевине. Краљевину су прогласили 888. године. „Златно доба” средњовековне Грузије трајало је од 11. до 13. века. Поред краља освајача Давида IV држава је у овом великом добу имала и просвећену краљицу Тамару, савременицу српског краља Стефана Првовенчаног, заштитницу Шоте Руставелија, једног од најславнијих песника средњег века.

Крајем 15. века грузијска краљевина се распала. Багратиони су наставили да владају насталим државицама, али су у наредним столећима прихватили превласт Османског царства. Коначно је почетком 19. века Русија присајединила Грузију. Споразум о укључивању у велику евроазијску царевину био је повољан за грузијско племство. Бројни, како се говорило, „као чокоти лозе”, грузијски кнежеви постали су већина руског племства! Као руски племићи, Багратиони су дали познате официре, међу којима и славног генерала из Отаџбинског рата 1812–1815. године. Чак и данас, пошто је Грузија преживела револуцију, стаљинизам, ратове и две републике, у њој живи човек тридесетих година који се нада да ће на престо предака ступити Давид XIII Багратиони – Маукхрани.

Луј од неколико сати

Најстарија европска династија несумњиво је династија Капета. Сто педесет година пре него што је 987. године Иг Капет ступио на француски трон, лоза Робертинаца из које је потекао управљала је грофовијом Париза. Капети су седамсто година владали Француском. У 14. и 16. веку догодило се да на трон ступи изданак споредне лозе ове велике династије. Крајем 18. века француска монархија је свргнута и од тада, до наших дана, две гране династије Капета – Бурбони и Орлеани – претендују на престо. Обе лозе су током 19. века успеле да се врате на власт, и напослетку је припадник династије Бурбона свесно одбио рестаурацију уколико не буде одбачена застава тробојка – симбол револуције.

Током протеклих хиљаду година Капети су имали чак 47 различитих огранака, који су владали над двадесет и једном државом или облашћу широм Европе и Средоземља. Потомци Капета царевали су, краљевали или војводовали државама од Португала и Бургундије до Сицилије, Пољске и Латинског царства на Босфору. Једно бројање наводи да су из ове династије потекла три цара, деведесет пет краљева и владајућих краљица, девет кнежева, двојица великих војвода, седамдесет двојица војвода и владајућих војвоткиња и тридесет владајућих грофова. После тридесет осам француских краљева, међу које није убројан последњи, Луј XIX – који је владао свега неколико сати – припадници ове династије изгубили су француски трон, а током 19. века и већину других престола широм Европе. Ипак, изданци лозе Бурбона, потомци Ига Капета, и данас су суверени Шпаније и Луксембурга.



(Династија која је највише провела на српском трону нису ни Карађорђевићи ни Обреновићи, већ средњовековни Властимировићи)

Властимировићи на челу

Несумњиво је занимљиво питање која је од многобројних династија што су владале српским земљама била најдуговечнија. Нововековне лозе Карађорђевића и Обреновића владале су кратко и испрекидано – смењујући се у неколико наврата. Карађорђевићи су устаничком Србијом, кнежевином, краљевином и југословенском монархијом владали током 67 година и три раздобља. За династију су сматрани, пошто кнез Александар није имао и право наслеђа престола у оквирима породице, тек током 51 године. Обреновићи су се на кнежевском и краљевском престолу одржали неколико година дуже: 71 годину, током два раздобља. Средњовековни владари Лазаревићи владали су током два поколења, а Бранковићи током непуних осам деценија. Немањићи и Котроманићи владали су тек нешто дуже од два столећа. Излази да је Србијом најдуже владала владарска династија о којој историјска наука и јавност понајмање знају. Реч је о Властимировићима.

Према списима ученог византијског цара Константина VII Порфирогенита, династија која је владала Србијом у његово време – средином 10. века – стајала је на челу српских земаља још од времена досељавања на Балканско полуострво, тридесетих година 7. столећа.  Дакле, реч је о владавини једне династије која је трајала најмање 320 година. Иако су их историчари назвали по првом владару о коме се нешто више зна, победнику у ратовима с Бугарима – Властимиру, који је владао током прве половине 9. века, још је Порфирогенит знао имена двојице његових претходника који су потомци владара који је српска племена довео у земље јужно од Саве и Дунава. Могуће је да је ова лоза, у којој је власт наслеђивана по принципу сениората – владара је наслеђивао прво наредни млађи брат, па је тек касније власт прелазила на следећу генерацију – владала српским племенима још у прапостојбини. Наравно, није вероватно да ће оваква тврдња икада добити додатну потврду.


Илустровао: Лазар Качаревић

Извор: Политикин Забавник
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s