Трагом изреке из основне школе – Куц, куц, Ханибал

Аутор: Радивој Радић

Понављам да Картагину треба разорити – беснео је у римском Сенату велики говорник Катон, али на бојном пољу Римљани су се сукобљавали с једном од најбоље вођених војски у целокупној историји ратовања

Овако је изгледао велики Ханибал Барка

У старом веку је уски обалски појас у Сирији, између планине Ливана на северу и предгорја Кармела на југу, издуженог облика и налик на пијавицу или вилиног коњица, носио име Феникија. Њени становници били су вешти мајстори у преради метала, способни трговци и веома даровити поморци који су почели да се отискују у воде Средоземног мора. Допирали су чак до Пиринејског полуострва и на разним местима оснивали насеобине. Једна од најпознатијих била је Картагина, град на северној обали Африке, у данашњем Тунису, створена у 9. веку пре наше ере. Постала је једна од најјачих сила у западном Средоземљу и на том простору је утемељила низ поседа. У 3. веку пре наше ере дошло је до судара Картагине и Рима који је непрестано јачао. Претходно су Римљани запосели Италију и изишли као победници из ратова против епирског краља Пира. Ободрени овим победама, али и са свешћу да могу бити рањиви на Апенинском полуострву, окренули су се Средоземљу. Одлазећи из Италије, Пир је наводно изјавио да бојно поље оставља Римљанима и Картагињанима. Ове речи су се показале као пророчанске.

У размаку већем од столећа вођена су три велика рата из којих је напослетку римска република изашла као победник. Они су добили придев пунски јер су Римљани Картагињане називали Пунима. У Првом пунском рату (264–241. п. н. е), који се продужио на више од две деценије, Рим је показао да је способан да створи флоту моћнију од картагинске и да загосподари Сицилијом, а затим овлада и Сардинијом и Корзиком. До тада неприкосновена у водама западног Средоземља, Картагина је морала да погне главу и пристане на неповољан мир који је био праћен њеном потпуном финансијском исцрпљеношћу. Она никако није могла да се помири с тешким поразом и губитком угледа, па је настојала да ојача и Римљанима узврати ударац. У службу те идеје која га је заокупљала до опседнутости, ставио се картагински војсковођа Ханибал.

Заплет у Шпанији

Ханибал, син познатог картагинског војсковође Хамилкара Барке, рођен је око 247. године пре наше ере. Одмах после гушења устанка најамника и робова, Хамилкар Барка пренео је своју делатност у Шпанију. Рачунао је да ће му искоришћавање природних богатстава Пиринејског полуострва – оно је одвајкада било познато по налазиштима племенитих метала и плодности тла – омогућити да ојача војску за будући рат против Рима. Јер, нема сумње, Картагина је маштала о новом рату којим би отклонила последице пораза. Већ у време Хамилкара Барке били су видни знаци опоравка Картагине који су озбиљно узнемирили Римљане.   Међутим, 229. године пре наше ере он је погинуо, а војска је за новог вођу изабрала његовог зета Хаздрубала.

Нови вођа проширио је картагинску власт колико ратом, толико и дипломатијом, а основао је и град Нову Картагину. Није се радило само о војничкој тврђави, него и важној трговачкој луци, што је додатно узнемирило Римљане. Политичка рачуница била је једноставна: уколико би Картагињани наставили да се шире према североистоку, приближили би се грчким колонијама на југу Галије и, преко њих, и самој Италији.   Због тога је 226. године пре наше ере Рим склопио мир с Хаздрубалом према коме се картагински вођа обавезао да у војне сврхе неће прелазити реку Ебро. Ипак, овим уговором Картагина је морала да буде задовољна јер јој је призната власт над већим делом Шпаније.

Невоља је што се неважни градић Сагунт, јужно од Ебра, вероватно посредством грчке колоније Масилије (Марсељ), нашао под римском заштитом. Масилија је с овим градом трговала. Могуће је да је Рим већ 231. године пре наше ере имао неки уговор са Сагунтом. Римљани су сматрали да тај уговор није стављен ван снаге закључивањем уговора о Ебру као граници картагинског напредовања на север и могућег римског мешања у прилике јужно од те границе.

Објективно гледано, узимајући у обзир одредбе мира о Ебру, сукоб је изазвао Рим својим мешањем у оно што се одигравало у самом Сагунту. У Шпанији је у међувремену Хаздрубала, који је убијен 221. године пре наше ере, наследио Ханибал. Премда је тек навршио двадесет пету годину, он је био већ веома искусан војсковођа, а мржња према Риму постала је његова покретачка снага. Кад је преузео команду сматрао је да је куцнуо час за освету и да је картагинска војска спремна за борбу против Рима.

Сципион Африканац, а у позадини рушевине Картагине

Преко Алпа у Италију

Ханибал је без оклевања приступио опсади Сагунта. Изговор за напад био је да су житељи града претходно угрозили једно од племена потчињених Картагини.   Упркос јуначној одбрани, Сагунт је после осам месеци, 219. године пре наше ере, доспео у Ханибалове руке. Због заузетости и неодлучности, Римљани нису послали помоћ. Вест о паду Сагунта изазвала је међу њима дугу и жучну расправу. Рат против Илира налагао им је опрез, али би изостајање римске одмазде довело до даљег јачања картагинске моћи на Иберијском полуострву. Одлучено је да се затражи „повратак одузетог” и изручење Ханибала. Картагинско одбијање довело би до објаве рата. Сенат у Картагини одговорио је да се Сагунт не налази на листи римских савезника које штити уговор из 241. године пре наше ере и да не постоји никаква препрека да Картагињани нападну и освоје овај град.

У сваком случају рат више није могао да се избегне, а обе стране биле су уверене да су спремне. У том тренутку Картагињани су у Шпанији имали сто хиљада војника. Ханибал је прешао Ебро с половином те војске, док је другу половину оставио ради одбране Иберијског полуострва. Римљани су одлучили да крену у напад, па су две легије укрцане на бродове и отпловиле пут Африке, док је друга војска требало да крене према Шпанији. Међутим, Ханибал их је предухитрио. Његова стратегија је и један и други подухват учинила беспредметним. Предузео је нешто што нико није могао да очекује – с 50.000 пешака, 9000 коњаника и 37 слонова кренуо је према Пиринејима, намеравајући да пређе Алпе и са севера нападне Италију! На тај начин изненадио је Римљане и придобио недавно покорене Гале у долини реке По.

Ханибал је у пролеће 218. године пре наше ере с војском кренуо из Нове Картагине, прешао Пиринеје и марширао дуж морске обале, насељене Келтима. Нека урођеничка племена придобио је преговорима, а нека, пак, силом. У августу 218. године пре наше ере Картагињани су код Арла прешли реку Рону. После надљудских напора и тешког марша преко Алпа, који је трајао четрдесет дана, путем који се данас не може утврдити, број Ханибалових војника био је сведен на 20.000 пешака и 6000 коњаника. Ипак, овим подухватом рат је пренет на тло Италије где су Картагињани остали следећих петнаестак година.

Вест о Ханибаловом походу преко Алпа у Риму је изазвала огромно изненађење. На север је похитао конзул Публије Корнелије Сципион и прешао По, али ту је Ханибал разбио његове трупе. Сенат је позвао и другог конзула Тиберија Семпронија Лонга, који је био на Сицилији, како би зауставио Картагињане. Двојица конзула кренула су у сусрет картагинској војсци. Прешавши По код ушћа Тичина, Ханибал се сукобио с Римљанима код Требије. По снежном и хладном јануарском дану, обједињене римске снаге напале су и пробиле средиште картагинске војске где су се налазили Гали. Тај успех показао се привидним јер је Ханибал наредио крилима, на којима су се налазили слонови, да се устреме на Римљане. Тај бочни удар изазвао је расуло код римске коњице, па се она окренула и дала у бекство. Међутим, надошла река ово повлачење учинила је катастрофалним. Препуштајући северну Италију на милост и немилост Картагињанима, Римљани су се повукли.

Један од Ханибалових слонова нашао је своје место и на римском новчићу

Кроз воду до груди

Онеспокојавајуће вести о двоструком неуспеху у Риму изазвале су потпуно изненађење и довеле до борбе разних политичких групација. За конзуле за 217. годину пре наше ере изабрани су Гај Фламиније и Гнеј Сервилије Геминус. Ханибалове победе из 218. године пре наше ере изазвале су велики устанак келтских племена у северној Италији, што је значило да се његов план да Гале покрене против Рима остварио. Захваљујући њима, Ханибалова војска је удвостручена. Картагински вођа напустио је у пролеће 217. године пре наше ере зимски логор и кренуо према Перузији, али тако да је заобишао Гаја Фламинија. Његове трупе извеле су нечувен подвиг прошавши кроз мочварну низију реке Арно. Том приликом су Картагињани четири дана и три ноћи марширали кроз воду која им је допирала до појаса и груди, а могли су да се одмарају једино на телима угинулих коња. Овај прелаз коштао је веома скупо Ханибала: страдао је велики број војника, утопило се много коња, а остао само један слон, док је сам вођа том приликом изгубио око.

Жељан да се прослави, конзул Гај Фламиније напустио је утврђену базу и кренуо за њим, што је био прилично неопрезан корак. Ханибалу, који је имао одличну извидницу, није промакао овај покрет. Римска војска морала је да прође кроз уску долину која је лежала између планина и Тразименског језера. Ханибал је преко ноћи прошао кроз долину, заузео околне висове и распоредио трупе иза брежуљака који су окруживали зараван. У тмурно јутро 23. јуна 217. године пре наше ере римска војска упала је у клопку. Конзул је одмах погинуо, део римске војске био је посечен, а други је картагинска коњица бацила у језеро. Наводно је погинуло 15.000 римских војника, а само се један одред од око 6000 људи, будући опкољен, предао уз услов да добије слободну одступницу. Ханибал је римске војнике задржао у заробљеништву, а савезнике је пустио кући, нагласивши да он није дошао да ратује против Италика, већ против Римљана, а за ослобођење Италика. Тако је јасно и недвосмислено поручио да не наступа као освајач, већ да Италији доноси ослобођење, што је на Апенинском полуострву имало одјека. Задобио је подршку дела италских народа који су се налазили под римском влашћу.

Како бележи Полибије, пораз код Тразименског језера изазвао је у Риму велику потиштеност, па је у покушају да нађе прави одговор Сенат заседао неколико дана. Околности су биле ванредне и именован је диктатор Квинт Фабије Максим. Он се наоружао стрпљењем и његова тактика била је да исцрпљује картагинску војску, нападајући оне одреде који су обезбеђивали снабдевање. Другим речима, Фабије Максим је одлучио да води партизански рат што је у датим околностима можда било једино исправно.

Међутим, диктаторова тактика није имала успеха и у Риму није наилазила на одобравање. Зато су за следећу, 216. годину пре наше ере, изабрани конзули Луције Емилије Паул и Гај Теренције Варон.

Катастрофа код Кане

Показало се да је овај избор био несрећан и погрешан јер су међусобно били суревњиви и политички супротстављени. На другој страни, Ханибал је 216. године пре наше ере прешао у Апулију с намером да тамо снабде војску. Предели у овом делу Италије погодовали су употреби коњице. У лето 216. године пре наше ере он је своју војску поставио на бреговима код места Кане.

Римска војска се приближавала, али конзули нису били сагласни: Емилије Паул препоручивао је опрез, а Варон је заговарао одлучан војни удар. Римљани су војску распоредили у два логора, северно и јужно од реке Ауфида. Ханибал је своје снаге поставио у облику потковице или полумесеца, тако што је у средиште поставио пешаке Шпанце и Гале, а на крилима изабрану картагинску коњицу. Овај распоред касније је ушао у све приручнике из војне стратегије и тактике. До одлучне битке дошло је 2. августа 216. године пре наше ере. Римски одреди лако су пробили центар, али су онда Картагињани „склопили” крила и опколили целокупну римску војску. Пораз Римљана био је потпун: конзул Емилије Паул и огроман број војника пали су на бојном пољу, док је Варон успео да се склони у Венузију. Од војске која је бројала око 50.000 војника спасло се само 14.000. Римљани су пораз правдали тиме што им је сунце сијало у очи и ветар наносио прашину и заклањао видик. Занимљив је податак да је разбијене остатке римске војске код Кане у ред довео млади војни трибун Публије Корнелије Сципион пред којим је стајала велика војничка каријера. У Риму је изабран диктатор Марко Јуније Пера, а његов командант коњице био је Тиберије Семпроније Грах.

После победе код Кане показало се да Ханибал нема прави циљ нити одређену концепцију вођења рата. Утисак је био да он жели да што дуже остане на Апенинском полуострву, да војску издржава на рачун италског становништва, и да римске снаге веже за Италију да би их спречио да пређу на Пиринејско полуострво и ратују против Картагињана. После битке код Кане, у јесен исте 216. године пре наше ере, прешао је у Кампанију, где је без отпора ушао у Капуу, а затим је покренуо војску према Луканији и заузео Локре и Кротон. Податак који је сачуван у римској историографији да му је намера била да оснује државу у јужној Италији не налази никакву потврду у његовим даљим подухватима.

Сципион напредује

Римљани су кренули у офанзиву с намером да поново освоје Кампанију. Ханибал је 211. године пре наше ере желео да помогне Капуи, коју су опсели римски војници, тако што је покушао да их одвуче претњом да ће кренути на сам Рим. Запутио се према Вечном граду и онда је пред римским капијама подсетио Римљане на давнашњу галску опсаду Рима и изазвао велику панику. Раширила се крилатица Ханибал анте портас (Ханибал је пред вратима). Упркос претњи, Римљани нису дигли опсаду и, лишена помоћи Картагињана, Капуа је подлегла нападу. Најплоднија област Италије – Кампанија – поново је била под римском влашћу. Показало се да је то била прекретница у рату: Ханибала, који се повукао од Рима, почели су да напуштају савезници, док су Римљани заузели луку Тарент и, што је највише погодило интересе Картагине, постигли одлучујући успех у Шпанији.

Римљани су још 218. године пре наше ере отворили фронт на Пиринејском полуострву. Двојица браће Сципион, „две ратне муње”, после вишегодишњег ратовања заузели су Сагунт, а онда стекли многе савезнике међу шпанским племенима. Међутим, 211. године пре наше ере обојица су погинула. Као нови римски командант у Шпанију је упућен Публије Корнелије Сципион, син конзула из 218. године пре наше ере, двадесетчетворогодишњи младић. То је учињено противно свим правилима, јер он још није био прошао уобичајене испите, па заправо и није имао право на врховно заповедништво у војсци. Он је римски напад усмерио на град Нову Картагину, на југоисточној обали Шпаније. Природно утврђен, овај град био је картагинска база у којој је чуван и новац за рат. Преко њега је упућивана и помоћ у Италију. Пошло му је за руком да освоји град и задобије огроман плен. Сципион је наставио борбу у Шпанији, а картагински покушај да се поврати Нова Картагина није успео.

После успешног похода у Шпанији, Публије Сципион је 205. године пре наше ере изабран за конзула и, у намери да рат пренесе у Африку, затражио је да му се додели Сицилија. Премда је код старијих сенатора отпор према њему био велики, јер нису одобравали његову ванредну каријеру, добио је оно што је захтевао. Следеће, 204. године пре наше ере, додељена му је Африка као област где је требало да ратује. Искрцао се код Утике и после победе Картагињанима је понудио веома тешке услове мира. У току преговора, Картагина је затражила да се Ханибал врати у Африку. Он је изградио нову флоту и 203. године пре наше ере отпловио у отаџбину која је у међувремену одбила понуђени мир.

Зама, једини пораз

Примирје је прекинуто и остало је да битка одлучи даљу судбину Картагине. До сукоба Ханибала и Сципиона дошло је код места Заме 202. године пре наше ере. Ханибал је претрпео пораз мада је имао бојни поредак који се и данас сматра ремек-делом ратне вештине: напред су били постављени слонови, који су штитили лигуријске најамнике, иза ових су се налазиле елитне картагинске и либијске трупе. До пораза је дошло стога што су се најамници, огорчени што су могли да буду жртвовани, повукли према средишту. Онда је Сципион напао незаштићена крила картагинске војске и њен пораз био је потпун. Победи Рима умногоме је допринела и коњица коју је довео савезник – нумидски краљ Масиниса. Ова победа донела је Публију Корнелију Сципиону надимак Африканац.

После битке код Заме поново се приступило преговорима, али су сада прилике биле још повољније за Римљане. Сципион је тражио да Картагина преда све бродове осим десет и све бојне слонове; ратна одштета подигнута је на 10.000 талената које је побеђена страна морала да исплати за десет година. Најтеже су биле две додатне одредбе: Картагина је морала да се повуче иза „пунског јарка” који ју је делио од Нумиђана и, најзад, изгубила је самосталност у спољној политици – није смела да ратује без одобрења Рима! Уз то, било јој је забрањено регрутовање најамника у Галији и Лигурији. Мир је склопљен 201. године пре наше ере.

После закључења мира Ханибал је успешно владао Картагином и постарао се да испуни предвиђене услове. Као и на бојном пољу, он се и у овим пословима показао веома вештим. Међутим, због незадовољства неких кругова картагинске врхушке и подозривости Рима, Ханибал је 195. године пре наше ере морао да побегне. Уточиште је нашао на дворовима разних источних владара. Мисао о освети Риму никад га није напуштала. Последње уточиште била му је Битинија у Малој Азији. Кад је сазнао да тамошњи владар намерава да га испоручи Риму, отровао се. Било је то 183. године пре наше ере.

Игром случаја, много година после битке код Заме, Ханибал и Сципион Африканац срели су се и разговарали. Било је то у време кад је и Сципионова звезда потамнела. На питање Римљанина кога сматра највећим војсковођом у историји, Картагињанин је одговорио да је то Александар Велики, други је Пир, док је себе ставио на треће место. „А да си ме победио код Заме?”, упитао је Сципион. Ханибал је без много промишљања одговорио да би у том случају себе сматрао највећим војсковођом у историји.

Извор: Политикин Забавник
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s