Битка на Маратонском пољу – Трком у вечност

Аутор: С. Николић

Пре тачно 2500 година мала војска састављена од Атињана поразила је огромну силу Персијског царства у бици о којој се често говори као о прекретници светске историје. Колико је заправо била важна Маратонска битка?

Брзи и мртви – ваза из 6. века пре наше ере приказује грчке војнике у трку. Записано је да су на Маратонском пољу атински војници, што није био обичај у то време, јуришали у битку.

 „Јер ако се са мном сложиш да морамо да се боримо, земљу своју учинићеш слободном, а град свој најбољим у читавој Грчкој. Али ако одлуку донесеш да се не боримо, изгубићемо све.” (Херодот 6.109)

Ово су биле надахнуте речи Милтијада, атинског генерала, упућене саборцу генералу Калимаху, које су проузроковале један од највећих коцкарских потеза у историји ратовања. Било је то 490. године пре наше ере. Место догађаја било је Маратонско поље. Задатак је био одбранити се од најезде војске Персијског царства, највеће војне силе икад виђене у античкој Грчкој.

Персијска војска искрцала се почетком августа исте године у Маратонском заливу, четрдесетак километара северно од Атине, а уз њу је био и протерани атински тиранин Хипија, који је издао бивше суграђане. Број персијских војника био је невероватан: антички историчар Херодот записао је да су Персијанци довезли 600 борбених бродова – тријера – пуних војника; историчари из каснијег раздобља – Плутарх и Паузанија – проценили су укупан број персијских војника на задивљујућих 300.000!

Персијанци су дошли у Грчку да би се осветили. Краљ Дарије био је бесан због тога што су Атињани и Еретријци (становници полиса – града-државе – који се налазио на данашњем острву Еубеја) притекли у помоћ побуњеницима у покрајинама које су се налазиле на ободу Персијског царства, на обалама Јонског мора (у данашњој Турској). Дарије је поразио побуњенике, али је одлучио и да се једном за свагда реши Грчке коју је, највероватније, сматрао мајушном и досадном бувом на кожи огромне Персије. Његова велика војска развила је једра и запловила преко Егејског мора, прегазивши острво Наксос и Еретрију, да би се искрцала на Маратонском пољу, на путу ка Атини као следећем циљу.

Чувши за вест о искрцавању Персијанаца, Атињани су на брзину мобилисали све војнике које су имали. Антички историчари су проценили да су огромној персијској сили Атињани супротставили 9000 војника, којима се придружило око 1000 војника из суседног града Платеје.

Кад Грци полуде

Ваза из 5. века пре наше ере приказује грчког војника који се бори с персијским коњаником.

Атињани су послали и Фидипида, гласника тркача, у Спарту (удаљену око 240 километара) да замоли за помоћ. У Спарти је у току био један од верских празника па су Спартанци поручили да ће моћи да пошаљу трупе тек за десет дана. Фидипид је потом опет претрчао растојање од 240 километара да би атинским војницима пренео поражавајућу вест да ће Атињани и Платејанци морати сами да се сукобе с Персијанцима. Кад се персијска војска искрцала на обалу и почела да заузима борбене редове у Маратонској равници, малобројне атинске и платејске снаге запречиле су уски кланац кроз који су Персијанци морали да прођу да би стигли до Атине.

Створила се нека врста пат позиције коју је нарушио Милтијад, претходно убедивши свог саборца, генерала Калимаха, да Грци морају да нападну. Херодот је забележио да су тог 12. августа (или 12. септембра, што зависи од начина на који се тумачи антички календар) 490. године пре наше ере грчке снаге први пут од почетка битке напале Персијанце претрчавши, уместо да марширају, око 1500 метара који су их делили од непријатеља. То су урадили с толиким одушевљењем да су Персијанци помислили да су Грци полудели.

Малобројне грчке снаге састављене од грађана добровољаца брзо су разбиле лако наоружана персијска крила, да би се потом обрушиле на снажније средиште персијског борбеног поретка. Том приликом погинуо је Калимах, заједно с још 192 Атињанина и једанаесторицом Платејанаца.  Персијски губици били су много већи: погинуло је 6400 војника и уништено седам бродова. Поражени персијски војници побегли су у нереду да би потражили спас на својим бродовима, а многи су се удавили у мочварама које окружују Маратонско поље. Докопавши се мора, персијска флота покушала је да нападне Атину с југа, опловивши око полуострва Атика. Грчке снаге су, у усиљеном маршу, прешле 40 километара од Маратонског поља до Атине и поново се распоредиле да би одбраниле град. Кад су Персијанци видели Атињане како се постављају у борбене редове пред градом, коначно су одустали од напада, окренули бродове и отпловили кући. На тај начин Атињани су уз помоћ Платеје извојевали победу и слободу, не само за своје градове него и за читаву Грчку.

Значај битке у античко време

Римљани исказују поштовање – предња страна римског саркофага који велича победу Атињана у бици на Маратонском пољу.

Данас, 2500 година после Маратонске битке, тркачи се у градовима широм света такмиче у дисциплини која се назива маратон. Ова дисциплина смишљена је тако да симболично представља пут који је атинска војска превалила од Маратонског поља до Атине, а посебно да обележи подвиг војника и гласника Фидипида који је претрчао ту удаљеност да би донео вест о победи.

Колико је заправо важна ова битка? Историчар Криси уврстио је 1851. године Маратонску битку у ред петнаест најважнијих битака у историји човечанства, а Џон Стјуарт Мил је 1846. године у есеју о раној грчкој историји и легендама написао:

„Прави праоци европских народа нису они од чије су крви ти народи потекли већ они од којих је потекао највећи део њиховог наслеђа. Маратонска битка је можда најзначајнија од свих битака за све европске народе. Да је исход битке тог дана био другачији, европски народи би можда и даље ходали по шумама.”

Да ли је Мил у праву? Колики је био стварни значај ове битке за Персију, Грчку, Атину и за нас који данас живимо? За Персијанце, значај ове битке највероватније је био веома мали. Персијски краљ је, у свом непрегледном краљевству, располагао практично неограниченим изворима. Само десет година касније, Даријев син Ксеркс вратио се с још већом силом да би напао Грчку. Његову најезду је, у чувеној бици код Термопилског кланца, зауставила чета од 300 Спартанаца, да би га нешто касније поразила здружена војска грчких градова код Платеје и Саламине.

Реплика мермерног стуба подигнутог у славу Атињана погинулих у бици код Маратона.

Ипак, победе код Платеје, Саламине и Термопилског кланца вероватно не би биле могуће да није било победе на Маратонском пољу, пошто је то била прва битка у којој су Грци победили Персијанце. Несумњиво је да је Маратонска битка Атињанима била веома важна. Ипак је она, и поред свега – ако се изузме скромна подршка Платеје – била њихова победа над моћним царством. Та чињеница није само ојачала крила демократије у Атини (која се појавила и почела да живи само двадесет година пре Маратонске битке), већ је Атину издигла до свеопштег поштовања.

Атињани, са своје стране, нису губили време и потрудили су се да поруке које је ова битка послала свету, као и власништво над „маратонском легендом”, постану вечни. На бојишту су направили победнички трофеј – стуб од мермера висок десет метара, као и погребну хумку за 192 погинула Атињанина која је била висока девет, а широка педесет метара. У то време војницима је била посебна част да буду сахрањени поред бојишта, а не на јавном гробљу у Атини. Ови трофејни неимарски подухвати и данас могу да се виде на Маратонском пољу. Претпоставља се да је на Акропољу, главном светом подручју Атине на коме ће педесет година касније бити подигнут Партенон, започела градња великог храма који је срушен пре него што је завршен, током другог напада Персије, десет година касније.

Уз то, поред новог храма била је подигнута и статуа Атине, богиње заштитнице града, висока девет метара, за чију изградњу је био употребљен плен извојеван на Маратонском пољу. Један храм био је саграђен и на Соуниону, најјужнијој тачки полуострва Атика, а још један у Рамноусу, светилишту које се налазило недалеко од Маратонског поља.

Атина се својом победом разметала и на међународном плану. У великом панхеленском светилишту на Олимпији, Милтијад је као жртву принео персијски шлем с детаљним записима о бици и победи Атине. Овај шлем изложен је у музеју Олимпије. У међународном светилишту у Делфима, Атина је саградила групу скупих бронзаних статуа и ризницу од мермера. Те статуе, грађевине и ратни плен обзнанили су победу Атине у читавом античком свету и од Маратонске битке створиле нешто више од победе.

Атина и њени наследници у античком свету наставили су да користе легенду о Маратонској бици. Догађаји у 5. веку пре наше ере низали су се даље: Персијанци су се поново вратили да би их победила заједница грчких држава, Атина се даље развијала и саградила је Партенон, изгубивши касније све током тридесетогодишњих пелопонеских ратова, а Маратон је, корак по корак, постао метафора славних дана Атине.

Милтијадов син Кимон направио је средином 5. века пре наше ере нови споменик у част Маратонске битке, Ликург, атински реформатор који је живео у 4. веку пре наше ере, често је помињао Маратонску битку као тренутак у историји у коме су Атињани били највећи у Грчкој, династија Аталида из Пергамона, која се у 2. веку пре наше ере прогласила наследницима Атине, поредила је своје победе с победом на Маратонском пољу и победом Грчке у Тројанском рату.

Значај битке у данашње време

Али, да ли је Маратонска битка и даље важна? С једне стране, једноставно је играти се претпоставком „шта би било кад би било”: да је Грчка била покорена на Маратонском пољу, како би изгледала Европа? Сигурно је да би била другачија.

С друге стране, да бисмо боље разумели зашто је Мил сматрао да је Маратонска битка толико важна, морамо да сагледамо и време и околности у којима је Мил живео. Западна Европа у 19. веку поново је полудела за старогрчком културом и свиме што је било грчко. Сама грчка нација доживљавала је у то време препород и, на неки начин, поново се „родила” после рата за независност с Отоманском империјом.

Уколико томе придодамо и растућу популарност величанственог приповедања о европској историји која је поистовећена с појмом „Запада” који, је л’, симболизује слободу, и супротстављен је појму „Истока”, који је означавао деспотизам, лако је схватити како је Херодотова прича о грчком сукобу с Персијом, а посебно Маратонска битка, постала толико важна и чувена. Била она или не пресудан тренутак у схватању прошлости Европе, прича о грчким јунацима с Маратонског поља је врста приче коју историчари највише воле да причају младим поколењима.

ТОК
ДОГАЂАЈА

Почетак августа 490. године пре наше ере 

Биста Милтијада, творца победе Атине на Маратонском пољу, направљена око 400. године пре наше ере.

Персијанци се искрцавају
Персијанци се искрцавају на Маратонском пољу, вођени прогнаним атинским тиранином Хипијом. Он се надао да ће повратити власт у Атини и да ће срушити атинску демократију која је била у повоју.

Стижу Атињани 
Милтијад и друге атинске војсковође групишу снаге у уском пролазу који води с Маратонског поља ка Атини, да би препречили пролаз Персијанцима.

Фидипид креће за Спарту
Гласник је послат да похита до Спарте и замоли за помоћ. Рекао је да му се, док је трчао кроз планине Тегеје, обратио бог Пан који је понудио да помогне у предстојећој бици, а заузврат је тражио да га обожавају у Атини. Спартанци су одбили да током својих свечаности Карнеје пруже помоћ Атињанима. Фидипид се враћа с лошим вестима.

Ометен пробој Персијанаца
Персијанци су покушали да брзо напредују кроз уски пролаз који су Атињани препречили, али је њихов покушај осујећен. Атинске снаге не желе да се супротставе огромној персијској сили на отвореном пољу. Створила се пат позиција.

Атињани се одлучују за напад
После пет дана током којих ни једна ни друга војска није ништа покушала, Милтијад је успео да убеди Калимаха, атинског врховног команданта битке, да нападну одмах, можда не желећи да Персијанци развију своју тешку коњицу.

12. август (или 12. септембар) 490. године пре наше ере

Милтијад предводи Атињане у битку
Милтијад шири линије атинске војске, ослабивши тим потезом своје средиште. Атињани јуришају према Персијанцима.

Персијске трупе су разбијене
Јака крила атинске војске разбијају лако наоружане крилне положаје персијске војске, упркос томе што Персијанци у средишту битке успешно одолевају нападу Атињана. Легенда каже да су у току битке у редовима Атињана примећени и бог Пан и митолошки атински јунак Тезеј који су раме уз раме с атинским јунацима нападали персијске војнике. Пошто су се пробила, атинска крила опкољавају персијско средиште и потискују Персијанце ка мору и њиховим бродовима. Многи Персијанци подавили су се у мочварама покушавајући да доспеју до бродова и отплове.

Победници се враћају у Атину
Атинска војска одмах се упућује натраг ка Атини, марширајући 40 километара не би ли спречила могући напад Персијанаца с југа.

Стижу трупе Спарте
Сутрадан стижу и трупе из Спарте. Спартанци су пропустили битку, али су стигли на време да присуствују прослави победе Атине.

Фидипидово наслеђе

Илустрација из 1900. године која приказује трку на првим модерним Олимпијским играма у Атини, 1896. године.

Од маратонске битке до модерних олимпијских игара

Маратонац Михаел Скот у Атини новембра 2007. године

Према речима Херодота, који је о Маратонској бици писао седамдесет година пошто се она одиграла, човек по имену Фидипид трчао је од Атине до Спарте и назад да би питао Спартанце за помоћ, том приликом претрчавши 420 километара. Али Херодот не помиње модерну верзију предања о Фидипиду по којој је он, осим поменутих 420 километара, после битке претрчао још 42 километра који деле Маратонско поље од Атине да би Атињанима пренео вест о победи – после чега је, како каже прича, пао мртав. Уместо тога, по Херодотовим записима, читава атинска војска брзо је одмарширала назад у Атину не би ли спречила могући нови напад Персијанаца с југа. На причу по којој је један тркач обзнанио победу морало је да се причека до 1. века пре наше ере, а 180. године у списима Лусијана осванула је верзија коју и данас познајемо. Песма Роберта Браунинга из 1879. године која је имала наслов „Фидипид”, написана је у славу Фидипида из Лусијанове приче који је издахнуо после претрчана 42 километра од Маратона до Атине да би донео величанствену вест.

Романтична представа на којој је ова прича заснована подстакла је Мишела Брела да 1896. године, током првих модерних Олимпијских игара, предложи Пјеру де Кубертену, приређивачу овог такмичења, да у списак дисциплина укључи и трку од 42 километра. Стаза је била постављена од Маратона до Атине и пратила је у највећој могућој мери трасу коју је стотинама година раније претрчао легендарни гласник. Први победник био је Грк Спирос Луис, а та трка била је прва у дугом низу трка које се од тада одржавају у градовима и на такмичењима широм света.

Ипак, тачна дужина стазе од 42.195 метара није била одређена све до 1908. године и Олимпијских игара у Лондону, кад је дотадашња дужина мало повећана како би стаза могла да почне код Виндзорског дворца и да се заврши испред краљевске ложе на Олимпијском стадиону.

Извор: Политикин Забавник
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s