Порекло месеци у римској години

Аутор: др Жика Бујуклић

Јулије Цезар је реформисао календар у својству врховног свештеника и уз помоћ александријског математичара Созигена – наредио је да се 46. година п.н.е. продужи за 67 дана. Шта је претходило овој славној реформи и колико је од ње остало данас? 

Rimski kalendar

Римски календар

Римљани су познавали „календар“, али су га означавали термином fasti. То је у суштини био сакрални календар у коме су посебно означавани дани, утврђени од стране свештеника, у којима су највиши магистрати (конзули, претори) могли обављати јавне активности везане за организацију правосуђа (dies fasti), дани када су могле бити сазиване скупштине (dies comitiales), дани када се обележавао тренутак посвећења појединих светилишта и храмова (dies natalis), као и дани за одмор и светковине (dies feriae).

Патрицији су овај календар дуго држали у тајности, све док га, према легенди, у време славног цензора и првосвештеника Апија Клаудија „Слепог“ (око 300. п.н.е.), није објавио његов писар Гнеј Флавије. Термин fasti биће замењен тек много касније новолатинском кованицом calendarium (kalendarium), насталом од назива за први дан у месецу (Kalendae).

Мртви месеци

Модел античког Рима

Најстарији римски календар, који се приписује Ромулу, обухватао је само десет месеци важних за обављање пољопривредних радова (укупно 304 дана). Година је почињала мартом и окончавала се децембром, тако да је постојало међувреме током зиме које се није рачунало. Ти „мртви“ месеци се нису узимали у обзир ни код неких других земљорадничких народа са севера, од којих је вероватно такво рачунање времена и преузето. Они су зимске месеце игнорисали јер је природа (земља) која их је хранила тада мировала, и сматрали су да ти дани не доносе срећу. Касније су додати Ianuarius и Februarius, што се приписује Нуми Помпилију, Ромуловом наследнику.

Година се тада завршавала протеком месеца фебруара, с тим што је периодично (сваке друге године) уметан додатни месец (од 22 или 23 дана), називан „преступни“ или „интеркаларни“ (од intercalare – уметнути). То је било неопходно јер је календар био лунарни, заснован на месечевим менама (као и многи други древни календари), па календарских дванаест месеци нису одговарали соларној години. Сви месеци су имали по 29 дана, а њих четири (MartiusMaiusQuintilisOctober) имали су по 31 дан, а Februarius 28 дана, тако да је година имала укупно 355 дана.

Митолошки називи

Како су усклађени лунарни и соларни календар?

Називи првих шест месеци у години везани су за римску митологију: јануар носи име бога са два лица Јануса, Februalia су свечаности очишћења по којима је назван фебруар, бог рата Марс је дао назив месецу Марту, а Apriliis је појам везан за бујање вегетације, када се земља отвара (aperire – отворити). Месецу мају име је дала Maia (Маја), древна староиталска богиња природе, плодне земље и биљака, којој је Вулканов свештеник жртвовао свињу на мајске Календе (тј. почетком тог месеца), док је Iuno (Јунона) богиња неба и жена Јупитера, своје име дала јуну. Преостали месеци означавани су редним бројевима („пети“, „шести“, „седми“, итд), али према првобитном редоследу у којем је година започињала месецом мартом. Тада копне снегови, крећу дужи дани и Римљани уз призивање бога Марса отпочињу са својим војним кампањама, које се продужавају све до следеће зиме.

Тек ће крајем републике (после 153. године п.н.е.) Римљани увести рачунање календарске годину од 1. јануара. Додуше, и даље ће се задржати ранији називи за месеце, тако да је, на пример, новембар (=„девети“) тада постао једанаести, а децембар (=„десети“) дванаести месец у години. Временом су месеци Quintilis и Sextilis названи Iulius (у част Јулија Цезара) и Augustus (у част Октавијана Августа).

Реформа Јулија Цезара

Јулије Цезар

Међутим, произвољним уметањем или изостављањем дана у месецу, често су се вршиле разне политичке манипулације (нпр. скраћивањем или продужавањем магистратских службених година), па је у рачунању времена дошло до потпуне збрке, поготово када је официјелни календар крајем републике био око три месеца испред соларног. Отуда су неке религијске светковине, које су, на пример, по званичном календару биле предвиђене да се одржавају у касно пролеће, сада падале много раније, у касну зиму.

Да би се окончала ова конфузија, Јулије Цезар је у својству врховног свештеника (pontifex maximus), и уз помоћ александријског математичара Созигена, реформисао календар на тај начин што је наредио да се 46. години п.н.е. придода 67 дана између новембра и децембра, чиме је продужио ту годину изузетно на 445 дана. Од следеће године (45. п.н.е.), уместо лунарног почео је да се примењује соларни календар, који је преузет из Египта и прилагођен римском рачунању тиме што је у краће месеце уметнут неопходан број дана да би укупни збир био 355. Тиме је настао тзв. јулијански календар који се уз мање измене одржао све до 1582. године, када је папа Гргур XIII увео нови начин рачунања, тзв. грегоријански календар.

Зато када, после „мондијалистичке“, славимо „српску“ Нову годину, ми се на неки начин враћамо римској традицији, и рачунању времена које је успоставио Цезар – јулијанском календару, који се од грегоријанског разликује 14 дана. Древни календар још увек поштују Српска, Руска и Грузијска православна црква, Јерусалимска патријаршија и монаси Свете Горе.

На грчке календе

Римска империја у I веку (скица из атласа издатог 1884. године)

У заблуди су они који мисле да је четрнаести јануар црквени почетак нове године, јер она започиње првог, односно четрнаестог септембра. Све до реформи Петра Великог, уведених почетком 18. века, Руси су празновали Нову годину у септембру, а то су чинили и Срби. Првог, односно четрнаестог јануара православна Црква обележава једино Обрезање Господње и Дан св. Василија, који је у народу познат као Мали Божић. Тога дана се у сеоским срединама приступало понављању обичаја везаних за Бадње вече и Божић: опет се уносио бадњак, ломила се „василица“ (колач сличан чесници у коме су скривени новчићи), а спаљивањем бадњака добијала се ватра којом су се укућани чистили од грехова и пламена светлост која је донесила радост људима.

Ове године је ту светлост 14. јануара некоме донела Светлана („Цеца“), док се другима од ње – смрачило. Ко ће Србима угодити? Ипак, и те ноћи смо се опет приближили Римљанима, не само по Цезаровом календару, већ и по поштовању древног начела panem et circenses („хлеба и игара“). Међутим, за разлику од Римљана који су вековима изборе одржавали сваке године, код нас су они тек сваке четврте – сем уколико се моћници другачије не договоре.

У међувремену, игара има колико ти душа пожели, а хлеба и много чега другог – како коме. Од избора до избора наши политичари, попут Цезара, „Дођу, виде и победе“ (Veni, vidi, vici!), пређу Рубикон пошто претходно баце коцку (Alea iacta est!) и тако се играју с нама и нашим судбинама. Предизборна обећања испуњавају на непостојеће „грчке Календе“ (Ad Kalendas Graecas), или како народ каже „на Куков дан“.

Извор: B92
Прилагодио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s