Бадњи дан и припреме за Божић 1909. године описани речима девојчице

Поводом празника, Народна библиотека Србије представља запис из „Дневника Љубице С. Јанковић“ у коме ауторка, као девојчица, пише о Бадњој вечери и спремању за прослављање Божића.

Фото: Мирјана Симоски Извор: Народна библиотека Србије

Фото: Мирјана Симоски Извор: Народна библиотека Србије

„Бадње вече. Ма да је тек 10 сати прошло, моји су сви полегали уморни од многог тумарања и послова којима су ових дана – као и увек пред Божић – били изложени. Оца се жали како су му ноге промрзле кад је ишао да купује прасе а после, настојавао и одгледао док се оно напољу – јадно! – клало и уређивало. Мама опет вели, да и ако овај стан ни у пола не задаје посла од оног прошлог – ипак се она једва држи на ногама и зато она не чека никог већ леже. И Дана није знала шта би паметније могла урадити, и зато је легла.

Само ја пошто сам сав свој посао свршила т.ј. уредила и ходник и у њега пренела јело све и поређала на цигље, да би измрзнуло и слађе било, а и да се, што је главно, склонила из ‘шпајза’ од домашаја пацова, мишева и бубашваба – пошто сам све то дакле урадила – ја ево хоћу мало, тек обичаја ради, да ову јадну свеску обогатим којом више шкработином.

Уосталом, немам шта много рећи, јер – Боже, опрости ми – није ми изгледало да ће сутра Божић, тај, за мене, најсвечанији и најсветлији празник; једино, што нисмо ‘падали на нос’ од посла, као до сада, па смо све лепо распоредили, те смо постепено све свршили, што смо других година и ако много дана пред празник, све на јуриш спремали; а друго, што нема снега – најлепшег украса божићњег.

Оно истина, о вечери смо на најсвечанији начин извршили све верске обреде т.ј. очитали молитву, отпевали ‘Рождество твоје’, обгризли смокву, жути шећер, нишадор и шта ти ја знам још тамо шта – што рек’о ујче Тика, али тек тек, док погледам напоље, па видим дрвеће голо, земљу голу, и све голо, ништа није обучено у свечано рухо у коме се до сада дочекивало рођење највећег младенца – онда ми се чисто учини да је природа заборавила шта је сутра, и да ништа више не зна за заслуге тог Богочовека чије се рођење сутра прославља.

Али не, немам права, јер кад сам поглед свој управила небу, видела сам да су месец и сјајне звездице ишарале цео небески свод и да су се – налик на најскупоценије дијаманте – трудиле, која ће више лепотом својих блиставих зракова уздићи славу Божју и што свечаније дочекати долазак узвишеног детета.

Још их има дакле, који умеју ценити шта је узвишено и племенито, шта нам душу препорођава. Не, није још овладала и сасвим победила материјализам и практична проза живота; идеално, лепо и узвишено мора опстати док је људи и у њима душе – искре божанске.“

Дневник Љубице С. Јанковић налази се у Легату Љубице и Данице Јанковић, који је завештан Народној библиотеци Србије. По изричитој жељи легатора Љубице С. Јанковић Дневник није био доступан за коришћење 40 година од њене смрти.

Извор: National Geographic Srbija; Народна библиотека Србије
Приредио: Настава историје

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s