Архива категорије Историјски извори

Данак у крви

Избор текстова и прилога: Марјан Михајловић, проф. историје


девширма – прикупљање данка у крви; купљење дечака и младића од покорених хришћана или од муслимана у Босни и Арбанији ради образовања дворских службеника и јаничара; купљење се вршило у размаку од неколико година

Радован Самарџић, Мехмед Соколовић, Београд, 1993, 661.


Једна од најтежих обавеза хришћанског становништва према турској држави јесте одвођење малолетне деце (девширма, данак у крви) у Цариград, њихово покрштавање, школовање у духу ислама и одгајање у једном од најпознатијих турских родова – јаничаре. Многи од њих стекли су високе положаје на Порти, а један од најпознатијих је несумњиво Мехмед-паша Соколовић.

Радош Љушић, Детинци, материце оци. Читанка са радном свеском из историје за седми разред основне школе, Београд, 2003, 34.


Читамо Андрића: Иво Андрић (архива ТВ Београд 1962), На Дрини ћуприја

Већ је шеста година прошла од последњег купљења овог данка у крви, зато је овог пута избор био лак и богат; без тешкоћа је нађен потребан број здраве, бистре и наочите мушке деце између десете и петнаесте године, иако су многи родитељи сакривали децу у шуму, учили их да се претварају да су малоумни или да храмљу, одевали их у дроњке и пуштали у нечистоћи, само да избегну агином избору. Неки су и стварно сакатили рођену децу, секући им по један прст на руци.
Изабрани дечаци отпремани су на малим босанским коњима, у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке стране по један, и у сваки сепет стављен је по један дечак и са њим мали завежљај и колут пите, последње што носи из очинске куће. Из тих сепета, који су се једномерно клатили и шкрипали, вирила су свежа и преплашена лица уграбљених дечака. Неки су мирно гледали преко коњских сапи, што је могуће даље у родни крај, неки су јели и плакали у исто време, а неки су спавали, са главом прислоњеном уз самар.
На извесном одстојању од последњег коња у овом необичном каравану, ишли су, раштркани и задихани, многи родитељи или рођаци ове деце, која се одводе заувек да у туђем свету буду обрезана, потурчена и да, заборавивши своју веру, свој крај и своје порекло, проведу живот у јањичарским одама или у некој другој, вишој служби Царства. То су биле већином жене, понајвише мајке, бабе и сестре отетих дечака. Кад би се сувише приближиле, агине сухарије би их растеривали ударцима својих бичева, нагонећи на њих коње уз гласно алакање. Оне би се тада разбежале и посакривале у шуму поред пута, али би се мало после опет скупљале иза поворке и напрезале да сузним очима још једном угледају изнад сепетке главу детета које им одводе. Нарочито су упорне и незадрживе биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро и не гледајући где стају, раздрљених груди, рашчупане, заборављајући све око себе, запевале су и нарицале као за покојником, друге су распамећене јаукале, урлале као да им се у порођајним боловима цепа материца, и обневиделе од плача налетале право на сухаријске бичеве и на сваки ударац бича одговарале безумним питањем: „Куд га водите? Куд ми га водите?“ Неке су покушавале да разговетно дозову свога дечака и да му дају нешто од себе колико може да стане у две речи, неку последњу препоруку или опомену за пут.
– Раде, сине, немој мајке заборавит’…
– Илија! Илија! Илија! – викала је друга жена, тражећи очајно погледом познату, драгу главу, и понављала је то непрестано као да би хтела да детету усече у памет то име које ће му већ кроз који дан заувек бити одузето.
Али пут је дуг, земља тврда, тело слабо, а Османлије моћне и немилосрдне. Мало – помало те жене су заостајале, и заморене пешачењем, гоњене ударцима, једна пре друга после, напуштале безизгледан напор. Овде, на вишеградској скели, морале су да застану и најупорније, јер их на скелу нису примали а преко воде се није могло. Ту су могле мирно да седе на обали и плачу, јер их нико више није гонио. Ту су чекале као окамењене и неосетљиве за глад, жеђ и студен, све док не би на другој обали реке још једном угледале отегнуту поворку коња и коњаника како замиче ка Добруну, и у њој још једном наслутиле рођено дете које им гине из очију.

Иво Андрић, На Дрини ћуприја, Београд, 1981, 23-25.


Турска сведочанства о одвођењу Баја Соколовића у јаничаре нису лишена података, али су у суштини, наивна као и сачувана предања у српском народу. Где су се налазиле границе између родитељског очајања и помирености, и чиме су те међе биле обележене, тешко је и претпоставити. Постоји велики број историјских белешки које указују да су родитељи, у страху за своју децу, одводили сву чељад у планину кад би се чуло да наилази царски харачлија; понекад се дешавало да су читава села, због тога, остајала празна. У пограничним крајевима, угрожене породице су прибегавале у суседну државу, или су очеви склањали своје синове код пријатеља на другој страни. Поједини родитељи су радије своју децу сакатили него их предавали Турцима у руке. Сачуване су и вести да су неке мајке исписивале синовима крст на челу или на руци соком једне отворене траве, који би оставио ожиљак, и тако их занавек одвајале од Турака. Прибегавало се, понекад, и раној женидби, па су путници наилазили на дечаке привенчане већ у дванаестој години. Али, турске власти су се лако досећале оваквим довијањима, тако да би, уместо спаса, чешће уследила њихова одмазда. Због тога је, тако најцелисходније средство, остајало то да се дете откупи или харачлија митом одобровољи, али је било мало кућа које су такав трошак могле поднети.

Радован Самарџић, Мехмед Соколовић, Београд, 1993, 20-21.


Ако се у једном селу од сто или сто двадесет, или више или мање, хришћанских огњишта нађе осам или десет огњишта Турака, који станују међу овим хришћанима и чија деца одрастају с другом децом њиховог доба и науче њихов језик и обичаје, ови Турци, очеви те деце, ради су да повереници приме њихову децу уместо хришћанске коју узимају за харач, лака срца их дају, пошто су им дали хришћанска имена, у нади да ће, ако буду имали среће, постати великаши, јер тим путем они постају паше, заповедници војске свог владара, жене се његовим сестрама или ћеркама, а уз то им дају новца да би и овезали.

Радован Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика, Београд, 1961, 310.


Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анатолију, где их чувају. Таквих дечака бива око две хиљаде. А ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише, да би ипак број био увек потпун. А ове дечаке које из своје земље узима називају чилик, и после своје смрти сваки од њих сав свој иметак може остављати коме хоће. Али оне које узима од непријатеља називају пенџик. Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме шта хоће.
А на ове дечаке што су преко мора цар ништа не троши, већ их они којима су поверени морају издржавати и потом отправљати куда се нареди. Онда их узимају на лађе, оне који на то пристају, и тако се уче и вежбају да се у рату боре на мегдану. Отада се већ цар о њима стара и плату им даје. Од њих цар бира за свој двор оне који су извежбани и плату им повећава. Млађи старијег мора слушати, а који поодрасту и дођу до мужанских година, те шаље у градове на стражу, како је већ писано.

Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или турска хроника, Београд, 1986, 149-150.


Царство се организовало. Институција јаничара, створена у време Мурата I, претрпела је, чини се, велике промене за време Бајазита I. У сваком случају, од периода његове владавине сусрећу се први помени система девширме (devşirme), редовног „одабира“ (у нашој традицији познат као данак у крви, прим. прев), младих хришћана који су примали ислам, бивали потурчени, васпитавани и образовани у анадолским породицама и у самој Палати, по веома строгим правилима, да би затим чинили војску која је била под непосредном командом султана, док су неки од њих вршили службу у државном административном апарату. Они су чинили ону институцију која се звала капи кулари (kapı kulları), „робови“, мада би било боље рећи „слуге“ Порте. Циљ такве праксе није био да се „униште“ млади хришћани, као ни то да се одвоје од своје родне средине (то и није увек био случај), већ да се владару обезбеде верне слуге, чија је каријера зависила од властитих способности. Та институција ће имати велики значај у историји Царства.

Историја Османског царства, приредио Робер Мантран, превела са француског Ема Миљковић Бојанић, Београд, 2002, 59-60.


Прихватање ислама народ је називао турчењем, па су тако и нови муслимани називани потурицама и Турцима, иако нису припадали турском народу. Као и други околни хришћански народи у то време, Срби су сматрали да онај који одбаци стару веру и прими нову истовремено престаје да припада свом народу. Припадност верској заједници била је у то доба важнија од припадности народу.
Било је примера насилног наметања нове вере. Један од најочигледнијих био је такозвани данак у крви, када су дечаци из хришћанских породица, један или више њих из села, узимани за службе на султановом двору и за попуњавање најбољих војних јединица – одреда јаничара. Већини је тај данак изузетно тешко пао, али је било и оних који су у томе видели прилику да свом детету обезбеде бољу будућност, без обзира на то што је оно мењало веру и што је требало да заборави дотадашњи живот. Ипак, та мера није примењивана у свим крајевима Балкана, нити се односила на све поданике. Већ у XVII веку веома је ретка, а пред крај тог столећа била је скоро заборављена.

Александар Фотић, У Османском царству (XV-XVIII век), Београд, 2007, 8.


Мехмед-паша Соколовић (1505-1579)

Рођен је у околини Вишеграда и као дечак одведен данком у крви у Једрене. Млади јаничар је захваљујући својој способности и сналажљивости брзо напредовао у турској служби. Адмирал је од 1546, румелијски беглербег од 1549, трећи везир од 1555, други од 1561, а велики везир од 1565. године. Пре него је добио највише звање у земљи после султана, Мехмед-паша се оженио (1562) султановом шеснаестогодишњом кћерком Исмихан (Есма), иако већ имао два одрасла сина.
Мехмед-паша никада није заборавио свој крај и свој народ и узвраћао му је на разне начине. За његовог везировања обновљена је Пећка патријаршија (1557), а за патријарха је постављен његов блиски рођак. Од више задужбина поменимо мост на Дрини код Вишеграда, о коме је књижевник Иво Андрић написао чувени роман, и везирову џамију у Цариграду. Оба објекта градио је чувени неимар Синан.
Мехмед-паша је био храбар ратник, који је успешно ратовао и у Азији и у Европи (освајање Баната). Он је био и изузетно вешт политичар, који је везировао за владавине три султана – Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III. Ниједан Србин више није досегао до тако високих положаја на Порти, нити стекао могућност да буде на услузи свом покореном народу. Убили су га његови политички противници.

Радош Љушић, Историја за седми разред основне школе, Београд, 2004, 36.


Сакупљање данка у крви, минијатура из XVI века, Mузеј Топкапи палата, Истанбул


Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Београд, 1932. године – Трг Теразије са фонтаном

Београд, 1932. године. Један од првих звучних снимака у Београду. Трг Теразије са фонтаном. Хотел Балкан. Хотел Москва.

Belgrade, 1932. One of the first sound recordings in Belgrade. Terazije Square with the fountain. Hotel Balkan. Hotel Moscow.

Извор: Југословенска кинотека – Званични YouTube канал
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Документарни филм „Прослава 1600-годишњице Миланског едикта у Нишу“ (1913)

На 1600-годишњицу доношења Миланског едикта цара Константина (рођеног у Нишу) и 35-годишњицу ослобођења Ниша од турске владавине, епископ нишки Доситеј је покренуо иницијативу да се у Нишу направи велика прослава, која је одржана од 28. до 30. децембра 1913. године. Свечаностима су присуствовали регент Александар, принц Павле, председник владе Никола Пашић, митрополит српски Димитрије, епископи, свештенство и многобројни грађани Ниша. Од страних гостију присуствовали су руски царски посланик Николај Хартвиг, посланици савезница Србије у II балканском рату, Румуније, Грчке и Бугарске, као и представници Руске православне цркве на челу са Анастасијем, епископом Јамбуршким и ректором Петроградске духовне академије. Филм прати долазак регента Александра и принца Павла на нишку железничку станицу, и свечану поворку која се формирала пред нишком Саборном црквом, после свечане службе у част Миланског едикта. Литија у којој су били свештеници, високе званице и многобројни грађани се упутила главним нишким улицама ка новоподигнутом споменику свештеницима обешеним од стране Турака 1821. године, а споменик је осветио епископ јамбуршки Анастасије. Последњег дана прославе, 30. децембра званице су обишле стару нишку цркву Светог Пантелејмона, а потом су обишли артиљеријску касарну и присутвовали ревији хаубичких јединица.

Извор: Југословенска кинотека
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Новогодишњи ТВ дневник ЈРТ, 31.12.1967. године

Дневник је кинескопиран за време емитовања 31. децембра 1967, а „Трезор“ га понавља у интегралној верзији са додатком неопходних информација. Ово је један од ретких снимака Дневника из шездесетих година сачуван у програмском архиву Телевизије Београд.

Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Десет дужности ученика из 1910. године

У Политици од 19. августа 1910. године објављен је чланак о дужностима ученика које треба упамтити пред почетак нове школске године. Преносимо у целости „ових десет разумних заповеди В. Минха за ђаке“ од пре више од једног века. 

Десет дужности ученика*

  1. Школа је мала држава: Буди добар грађанин у тој својој држави, па да што ваљано урадиш за своју велику отаџбину.
  2. Помисли, да имаш примати велико наслеђе, и буди захвалан свима племенитима, који су ти га завештали, свима великим људима, који су радом свога живота створили и за тебе непролазне ствари.
  3. Научи се у маломе бити веран, да једном будеш могао бити у великоме; учи се стољњем реду, који ће ти помоћи за унутарњу ваљаност.
  4. Тежи за истинитошћу; немој само по форми да испуњаваш своје дужности и не буди задовољан спољним успехом. Немој учити другима за љубав, него мисли на себе самог и шта би ти хтео да вредиш.
  5. Немој лагати, ни као робови, који немају смелости за истину, ни као притворице, који хоће да се извију у висину, нити као варалице у речима, који позајмљено издају за своје. Тако исто не смеш бити дволичан: да се издајеш за смиренога пред својим родитељима, а дрзак и неуљудан пред својим учитељима и друговима.
  6. Буди добар друг међу својим парњацима, поуздан и веран; али не допуштај ниједном другу, који је гори од тебе, да тобом овлада. Не старај се, да друге у учењу претичеш само из таштог частољубља, али пази, да све урадиш, што твоја снага од тебе тражи.
  7. Не злоупотребљавај своју јачину према слабима и не буди охол према сићушнима; знај, да се већ и у младим годинама може дати доказа о великом срцу.
  8. Гледај, да будеш ваљан и у свима млађаним играма и да останеш чио и весео кроз све младо доба твоје. Љуби природу са свима створењима и не дај да ти икакав собни рад помути уживање у томе.
  9. Не клони духом, ако си што погрешио и морао казну отрпети; отпочни чило снова, па ћеш брзо моћи утрти све трагове минулога. Не дај да се неповерење усели у тебе и не мисли ништа зло о твојим наставницима; напротив, буди вазда убеђен, да су они само твоји пријатељи.
  10. Чини што добро драговољно поред твога обавезног рада, да би и доцније спадао међ оне, што сами себи постављају циљеве, а не међу полу робове, који раде само што им се наложи.
    ______
    Децо, изучите ових красних десет заповеди на изуст; изучите их и повинујте им се, па да вам добро буде и овог и оног света.
    ______
    * Сад пред почетак школске године могу згодно доћи ових десет разумних заповеди В. Минха за ђаке. И ми им их мећемо на срце.

Извор: Политика, бр. 2365, 19.8.1910, стр. 3.
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Јован Јовановић Змај „Јутутунска народна химна“ (1865)

ЈУТУТУНСКА НАРОДНА ХИМНА*

Боже свети, подржи нам Краља
Здрава, крепка, охола и славна,
Јер на земљи нит је кадгод било,
Нити ће Му икад бити равна.

Овај народ врло добро знаде
Да је створен само Краља ради,
Да Му даје порезе и хвале,
Да Га двори и понизно кади.

Боже силни с висока жилишта,
Саслушај нам нашу жељу стару,
Боже свети, не дај ником ништа,
Да што више остане Владару.

Ради Њега сва створења живе,
Ради Њега сунце греје с неба.
А тај народ, а ту земљу нашу,
Подржи је – ако Краљу треба.

Одузми нам и жеље и гласа,
Одузми нам мудровања клета,
Да Његову намеру не пречи,
Да Његовој мудрости не смета.

Дај Му с неба најсветлије даре,
Полиције, шпицле и жандаре,
Ако неће да душмана свали,
Бар на своме нек срце искали.

Нек народи нашу славу знаду,
А нас пусте чмавати у хладу,
Ал’ и онда нек је стража јака,
Јера има сана свакојака.

*Испод ове песме Змај је ставио потпис: Смлеван Кадислав Плаћански, што је подсмешљиво извртање имена песника Стевана Владислава Каћанског, познатог по славопојкама кнезу Михаилу.

Преузето из: Јован Јовановић Змај, Песме, Рад, 1981.
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Јован Јовановић Змај „Јутутунска јухахаха“ (1864)

ЈУТУТУНСКА ЈУХАХАХА*

ПО ГЛАЗБРЕНЕРУ

У краљевству Јутутуту
Краљ трин’ести Балакаха
Обећао свом народу
Да ће дати јухахаха (устав).

Само нека буду верни,
Нек војују о свом круху,
Нека ћуте и нек жмуре,
Нек плаћају јухухуху (порез).

Послушни су Јутутунци,
Плаћали су јухухуху,
Ћутали су, жмурили су,
Војевали о свом круху.

А пролећем сваког года
Попне с’ на брег Балакаха,
Па повиче громогласно:
Добићете јухахаха!

У краља су јаке прси,
Грлат ли је Балакаха,
Кад повиче, брда с’ оре –
Јухахаха, хаха, хаха!

Сви се гро’том смејат стану,
Све се тресе брат до брата,
А од смеха, тешка смеха,
За трбух се и краљ хвата.

А шта им је тако смешно:
Ил’ је смешан Балакаха?
Ил’ су смешни Јутутунци?
Ил’ је смешно јухахаха?

Све троје је доста смешно,
Понајвише Балакаха,
Кад озбиљно, милостиво
Проговори: Јухахаха!

Срећни су ти Јутутунци,
Срећан ли је Балакаха,
Кад их тако развесели
Празна речца: Јухахаха!

*Песма је уперена против неслободоумне владе кнеза Михаила.

Преузето из: Јован Јовановић Змај, Песме, Рад, 1981.
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Историјски извори за такмичење ученика основних школа

Преузми:
Историјски извори за такмичење – V разред
Историјски извори за такмичење – VI разред
Историјски извори за такмичење – VII разред
Историјски извори за такмичење – VIII разред

Извор: Друштво историчара Србије „Стојан Новаковић“
Приредио: Настава историје

, , , , , ,

1 коментар

Бадњи дан и припреме за Божић 1909. године описани речима девојчице

Поводом празника, Народна библиотека Србије представља запис из „Дневника Љубице С. Јанковић“ у коме ауторка, као девојчица, пише о Бадњој вечери и спремању за прослављање Божића.

Фото: Мирјана Симоски Извор: Народна библиотека Србије

Фото: Мирјана Симоски Извор: Народна библиотека Србије

„Бадње вече. Ма да је тек 10 сати прошло, моји су сви полегали уморни од многог тумарања и послова којима су ових дана – као и увек пред Божић – били изложени. Оца се жали како су му ноге промрзле кад је ишао да купује прасе а после, настојавао и одгледао док се оно напољу – јадно! – клало и уређивало. Мама опет вели, да и ако овај стан ни у пола не задаје посла од оног прошлог – ипак се она једва држи на ногама и зато она не чека никог већ леже. И Дана није знала шта би паметније могла урадити, и зато је легла.

Само ја пошто сам сав свој посао свршила т.ј. уредила и ходник и у њега пренела јело све и поређала на цигље, да би измрзнуло и слађе било, а и да се, што је главно, склонила из ‘шпајза’ од домашаја пацова, мишева и бубашваба – пошто сам све то дакле урадила – ја ево хоћу мало, тек обичаја ради, да ову јадну свеску обогатим којом више шкработином.

Уосталом, немам шта много рећи, јер – Боже, опрости ми – није ми изгледало да ће сутра Божић, тај, за мене, најсвечанији и најсветлији празник; једино, што нисмо ‘падали на нос’ од посла, као до сада, па смо све лепо распоредили, те смо постепено све свршили, што смо других година и ако много дана пред празник, све на јуриш спремали; а друго, што нема снега – најлепшег украса божићњег.

Оно истина, о вечери смо на најсвечанији начин извршили све верске обреде т.ј. очитали молитву, отпевали ‘Рождество твоје’, обгризли смокву, жути шећер, нишадор и шта ти ја знам још тамо шта – што рек’о ујче Тика, али тек тек, док погледам напоље, па видим дрвеће голо, земљу голу, и све голо, ништа није обучено у свечано рухо у коме се до сада дочекивало рођење највећег младенца – онда ми се чисто учини да је природа заборавила шта је сутра, и да ништа више не зна за заслуге тог Богочовека чије се рођење сутра прославља.

Али не, немам права, јер кад сам поглед свој управила небу, видела сам да су месец и сјајне звездице ишарале цео небески свод и да су се – налик на најскупоценије дијаманте – трудиле, која ће више лепотом својих блиставих зракова уздићи славу Божју и што свечаније дочекати долазак узвишеног детета.

Још их има дакле, који умеју ценити шта је узвишено и племенито, шта нам душу препорођава. Не, није још овладала и сасвим победила материјализам и практична проза живота; идеално, лепо и узвишено мора опстати док је људи и у њима душе – искре божанске.“

Дневник Љубице С. Јанковић налази се у Легату Љубице и Данице Јанковић, који је завештан Народној библиотеци Србије. По изричитој жељи легатора Љубице С. Јанковић Дневник није био доступан за коришћење 40 година од њене смрти.

Извор: National Geographic Srbija; Народна библиотека Србије
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Изложба „Векови Београда XVI-XX век“

Онлајн електронско издање сталне изложбене поставке Историјског архива Београда

00_plakat

Историјски архив Београда је 2003. отворио сталну изложбену поставку докумената под називом „Векови Београда XVI-XX век – Београд ad acta“ која је имала за циљ да прикаже историју града у којој су се, кроз пет векова, преплитали утицаји великих сила и различитих култура као у кошници политичких врења и драматичних збивања невидљиво повезаних у органску целини дубоких корена и дугог трајања. У склопу прославе 70 година Архива, објављивањем „виртуелног“ издања ове поставке 2015. године желели смо да богатство својих фондова и збирки учинимо глобално доступним и највредније документе приближимо свим заинтересованим грађанима.

Извор: Историјски архив Београда – Изложба Векови Београда /XVI-XX век/
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

%d bloggers like this: