Архива категорије Стари век

Лен Блок „Како направити мумију“

Преводилац: Тијана Михајловић
Лектор: Миле Живковић

Извор: TED-Ed
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Да си римски војник…

Тестирајте свог наставника…

Поставите наставнику ова питања. Да ли зна тачно да одговори на већину питања? А знаш ли ти?

Да си римски војник…
1. Шта би носио испод кожног килта?
а) ништа
б) гaћe
ц) смоквин лист

2. Како би путовао римским путевима?
а) десном страном
б) средином
ц) левом страном

3. Колико дуго би морао да останеш у војсци након што јој се придружиш?
а) 25 година
б) 5 година
ц) до краја живота

4. Којом би се могао оженити?
а) било којом
б) ниједном
ц) Римљанком

5. Ко треба да плати твоју униформу, оружје, храну и сахрану?
а) цар
б) то је бесплатно
ц) ти, од своје плате

6. Колико би требало да будеш висок?
а) више од 180 цм
б) између 160 и 180 цм
ц) испод 160 цм

7. Шта би користио уместо тоалетног папира?
а) сунђер на штапу, потопљен у хладну воду
б) своју тунику
ц) дневне новине

8. Твоје копље (пилум) имало је метални шиљак дужине 60 цм, који би се откинуо када би ударио у нешто. Зашто?
а) Зато да га непријатељ не може употребити бацајући га назад.
б) Зато да би за време марша метални шиљак могао да ставиш у цеп.
ц) Зато што римски произвођачи оружја нису могли да направе боље.

9. Зашто је један од римских заповедника имао надимак „Jош једну!“?
а) Зато што је волео да његови војници певају док марширају. Када би завршили једну песму, он би повикао: „Jош једну!“
б) Jер је био незасит. Након што би појео jедну свињску главу повикао би: „Jош једну!“
ц) Зато што је био суров. Шибао је своје војнике свом снагом, а када би једна шиба пукла повикао би: Jош једну!“

10. Зашто се војни лекар не би освртао на твоје вриштање док би ти санирао ране?
a) Jep je уживао у твојој патњи.
б) Jер jе био научен да ради свој посао не придајући пажњу вриштању војника.
ц) Јер су Римљани запошљавали искључиво глуве лекаpe.

Одговори: 1б, 2ц (Али, често су у својим кочијама улетали усред града. Понекад су марширали, ударајући својим ексерима окованим чизмама свакога ко би им се нашао на путу!), 3а, 4б (Али, често су имали жене изван војних кампова.), 5ц, 6б (Али, то правило кршило се када су војсци били неопходни људи. Прениски људи могли су да раде за војску, иако нису могли да се боре.), 7а (И делио би је са осталима у јавном тоалету! Понекад се могао употребити комад маховине који би однела вода.), 8а, 9ц, 10б.

Извор: Тери Дери, Покварени Римљани, Београд, 2004, 16-18.
(Илустрације: Мартин Браун)

Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Дан једног Римљанина

Аутор: Слободан Бубњевић

Фреска из Villa dei Misteri, Помпеја, 60. године п.н.е. / Wikimedia

Седми сат. У долини између Капитола и Палатина, између збијених инсула у уличицама Велабрума и над ужурбаним Форумом, између Ростри, статуе Херкула и Хорацијевог стуба, где се од храма Конкордије до трибунала претора мешају сенатори са клијентима, прост свет, трговци, странци и робови, разлеже се звук труба које означавају да је у граду Риму наступило – подне.

Између изласка и заласка сунца, за Римљане је подне, као тренутак врхунца сунчеве путање по небу, увек била најважнија временска мера. Наиме, живот у седмом сату наједном узима други ток – јавне и политичке послове, активности, смењују приватне ствари, које су такође јавне, али се односе на лична питања и ужитак.

Устаљено се сматра да је, и мимо тога, за већину Римљана дан увек био подељен на два дела – на доба за активност, negotium, и доба дана за разоноду, otium. „У класично доба, дан грађанина је у скоро у истој мери био подељен на активност и одмор“, каже познати француски историчар Жан-Ноел Робер у књизи „Стари Рим“, која даје врло упечатљиве увиде у живот Римљана (преведена је и на српски). Робер, притом, додаје да ова подела није универзална и да није постојала одувек.

Наиме, нема сумње да се таква подела дана односи само на градове империје, пре свега Рим, и да то није био случај у раној фази римске историје, кад је већина становништва била принуђена да мукотрпно ради у пољима. Но, како се Рим проширио, а захваљујући силним освајањима стекао и огромну популацију робова, Римљани престају да раде (и чак, са презрењем гледају на физички рад).

И док робови раде од изласка до заласка сунца, не знајући за време, грађанин Рима, без обзира колико је сиромашан, никада не ради физичке послове. Римљани тргују, ратују, држе говоре, баве се политиком, обављају разне јавне функције (увек без надокнаде), али не раде у пољу и на улици, не кувају, не перу, не чисте, не зидају, не носе терет.

Са друге стране, у животу Римљанина све је јавно – готово све радње, од којих многе данас сматрамо личним и интимним, попут молитве или читања, обављају се искључиво пред другима, на јавној позорници. То, наравно, не значи да се збивају само у спољном свету, на тргу или форуму, будући да и свака кућа има свој јавни простор.

Тако дан Римљанина почиње обредним прањем, након чега се преко тунике у којој се спава облачи тога, а потом доручкује. Дан се одмах потом наставља на јавној сцени – у атријуму патрона. Богати и утицајни Римљанин овде окупља своје клијенте који долазе по следовање у новцу или храни, ту се склапају договори и пишу поруке, што је део дана који се назива salutatio.

Од трећег сата клијенти и њихов патрон заједно одлазе на Форум. На Форуму ће они грађани који су изабрани магистрати обављати своје функције, али ту се и тргује и преговара, говори, гласа и прегласава. Клијенти ће у свему гласати и следити став свог патрона, да би већина њих потом завршила у некој таверни где се чека долазак поднева.

Поподне, сасвим престају политички послови. То је време за кратки оброк, prandium, а потом и за поподневни одмор, посебно кад је топло време. Предвече, улице и Форум поново оживљавају, али сада не ради послова и политике, већ туда шетају богато одевене Римљанке, нуде се разне услуге, од раскошних хаљина до услуга проститутки, једнако и мушких и женских.

Многи Римљани су тада у купалиштима, која ће се, током каснијих фаза римске историје, развити у терме, просторе за уживање. Римљанин проводи вече у триклинију, у свом дому, где дуго и са уживањем обедује са пријатељима, што је једини прави оброк у току дана. Слика приказује сцену обедовања са фреске из једне римске виле у Помпеји.

Свакодневне рутине и ритам су врло устаљени, али, осим чињенице да подне пада у седми сат, Римљани слабо полажу на поделу дана према сатима. „Сати, увек исти број, шест пре подне и шест после подне, били су увек различитог трајања“, каже Жан-Ноел Робер.

До четвртог века пре нове ере, у Риму сати практично не постоје. Дан се дели само на преподне и после подне. Као траг ове поделе, на Западу су данас остале ознаке АМ и PM (ante meridiem и post meridiem) за пре и после подне.

Касније, са доношењем првог соларног часовника са Сицилије на Ростру (који није радио тачно, због погрешне географске ширине), у живот Рима улазе сати којима се мери размак између јутра и вечери, тако да је подне увек на почетку седмог сата. Но, чак и када почну да користе клепсидре и пешчане часовнике, у недостакту механичких мерача времена, Римљани сате мере непрецизно и то тако да они нису једнаке дужине током године.

Њихови дани, међутим, условљени обичајима, веровањима и силном моћи Рима, вековима следе уједначен ток.

Извор: Наука кроз приче
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Гордијев чвор

Аутор: Слободан Бубњевић

Александар Македонски сече Гордијев чвор. Уље на платну из 1767. године, слика Жана Симона Бертелемија

Током свог кратког живота успоставио је гвоздену власт у Македонији и Грчкој, покорио Персијско царство и стигао до Индије, а онда, на врхунцу своје моћи, највећи војсковођа свих времена изненада се разболео од сасвим непознате болести, и након две недеље, умро. Александар Македонски имао је само 33 године када се његова империја протезала од Дунава на западу до Инда на истоку, од Црног мора на северу до Нила на југу.

Мистериозна смрт вековима је изазивала недоумице. Истраживачи хеленистичког доба, на основу записа из периода његове болести, поставили су већи број претпоставки. Веровало се да је велики војсковођа био отрован, да је био заражен тифусом или покошен тешким грипом, али ниједна од ових претпоставки никада није доказана, па су дискусије настављене и у 21. веку.

Епидемиолог Џон Мар, из Здраствене установе Вирџинија у Ричмонду, и Чарлс Калишер, стручњак за инфективне болести са Државног универзитета Колорадо у Форт Колинсу, дошли су до претпоставке да се Александар Македонски разболео и умро од – вируса Западног Нила.

Ова болест може изазвати грозницу са смртоносним исходом, а његови преносиоци су птице и друге животиње, које се вирусом лако заразе у влажним, мочварним областима. На људе се преноси крвљу, убодом зараженог комарца.

Александар Македонски родио се 356. године пре нове ере у Пели, престоници Македоније, најсеверније грчке државе, чији је успон и доминација означио крај класичног грчког и почетак хеленистичког доба. Од 13 до 16 године, Александра је подучавао највећи филозоф античког света, Аристотел, али је млади ученик брзо по слави прерастао свог учитеља.

Када је 336. године п.н.е., са само 20 година, Александар ступио на македонски престо, после атентата на његовог оца Филипа II, већ је био формиран не само по филозофским знањима, већ и по војној вештини, јер је са оцем био учествовао у неколико мањих војних похода. Филип II му је оставио стабилну монархију и за то време, технолошки напредну, искусну и увежбану војску, што је одиграло битну улогу у његовом освајању античког света.

Мада немилосрдан у боју, Александар Македонски бројне покорене народе није држао у ропству, већ напротив, доносио им је благодети грчке цивилизације, учинивши да његова кратка владавина заувек измени свет и прошири хеленистичке идеје од Европе до Индије. Можда су га зато за живота пратиле бројне легендарне приче, које су преживеле све до данашњих дана, а чији је инспиратор могао бити и сам Алекснадар, намеран да употреби митологију и сујеверје у сопствене пропагадне сврхе.

Најпознатија је скаска о Гордијевом чвору, који нико пре Александра није могао да одвеже. За онога који буде одвезао тај, неразрешиво завезан чвор, говорило се да ће постати нови владар Азије. Када је Александар у свом походу стигао до анатолијског града Гордијума, старе престонице фригијских краљева, он је исукао мач и пререзао славни чвор, да би неколико година касније заиста завладао Азијом.

Поред ове легенде, Александра и његову војску пратиле су разне приче, од проклетства његове невесте Роксане, до приче о посети Делфима, у којима су му пророчице рекле да је нерањив и сасвим налик богу. Пророчица је ипак погрешила пошто је убрзо млади војсковођа преминуо у новој престоници своје империје, Вавилону, што је данашњи Багдад у Ираку. Сматра се да је његово тело касније пренето у Александрију, град који је у славу сопствених освајања Александар подигао у делти реке Нил.

У биографији Александра Македонског, о догађајима уочи његове смрти старогрчки историчар Плутарх пише: ‘‘Када је Александар Велики стигао пред зидине Вавилона, угледао је велики број гаврана како лете и кљуцају се међусобно. Неколико ових птица умрло је у лету и пало Александру пред ноге.’’ Ови злослутни гаврани, раније несумњиво тумачени као лош предзнак, заправо су послужили истраживачима, Мару и Калишеру, да установе узрок Александрове смрти.

Према њима, гаврани су умирали зато што су и сами били заражени вирусом Западног Нила. Мар и Калишер проверили су своју тезу на дијагностичком програму GIDEON (Глобална мрежа за инфективне болести и епидемиологију). Када су у овај програм унели симптоме десетодневне болести великог војсковође, брижљиво забележене у хроникама и историјским белешкама – инфекција дисајних органа, осип и поремећаји јетре, укључујући и везу са птицама – програм је показао да је у питању зараза вирусом западног Нила и то са сигурношћу од 100%.

Извор: Наука кроз приче
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Мит о Икару и Дедалу – Ејми Адкинс

Преводилац: Миленка Окука
Лектор: Миле Живковић

Извор: TED-Ed
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Зашто се Херодот назива „оцем историје“? – Марк Робинсон

Преводилац: Миленка Окука
Лектор: Миле Живковић

Извор: TED-Ed
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Документарни филм „Путевима римских императора“ (2017) | Documentary „The Roads of the Roman Emperors“ (2017)

Учествују | Guests: Ivana Popović, PhD, Miomir Korać, PhD, Vujadin Ivanišević, PhD, Marko Popović, Stefan Pop Lazić, PhD, Biljana Lučić, Sonja Vuković, PhD, Vesna Crnoglavac, Ivan Bugarski, PhD, Ivan Marinković, Vesna Bikić, PhD, Vladan Zdravković and Nemanja Smičiklas

Уредник и сценариста | Editor and Screenplay: Svetlana Ilić
Монтажер | Edited by: Marko Tisovec
Редитељ | Directed by: Ivana Stivens
Продукција | Production: RTS, 2017

Извор: РТС – Културно-иметнички програм – Званични канал
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Анимирана серија „Грчка митологија“

Грчка митологија 1; Грчка митологија 2; Грчка митологија 3

Андромеда – принцеза ратник
Дамон и Питијас
Херкулови подвизи
Краљ Мида
Прометеј и Пандорина кутија
Персеј и медуза
Јасон и Аргонаути
Дедал и Икар
Тезеј и Минотаур
Аталанта
Одисеј и Пенелопа
Андрокле и лав
Кастор и Полукс
Херкул и Атлас
Кадмос и Европа
Одисеј и Тројански коњ

Информације о серији: ВикипедијаInternet Movie Database; Wikipedia; YouTube
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Циркус максимус (3Д анимација)

Извор: Altair4 Multimedia; YouTube – Altair4 Multimedia
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Римски форум (3Д анимација)

Извор: Altair4 Multimedia; YouTube – Altair4 Multimedia
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

%d bloggers like this: