Архива категорије Чланци

Дан једног Римљанина

Аутор: Слободан Бубњевић

Фреска из Villa dei Misteri, Помпеја, 60. године п.н.е. / Wikimedia

Седми сат. У долини између Капитола и Палатина, између збијених инсула у уличицама Велабрума и над ужурбаним Форумом, између Ростри, статуе Херкула и Хорацијевог стуба, где се од храма Конкордије до трибунала претора мешају сенатори са клијентима, прост свет, трговци, странци и робови, разлеже се звук труба које означавају да је у граду Риму наступило – подне.

Између изласка и заласка сунца, за Римљане је подне, као тренутак врхунца сунчеве путање по небу, увек била најважнија временска мера. Наиме, живот у седмом сату наједном узима други ток – јавне и политичке послове, активности, смењују приватне ствари, које су такође јавне, али се односе на лична питања и ужитак.

Устаљено се сматра да је, и мимо тога, за већину Римљана дан увек био подељен на два дела – на доба за активност, negotium, и доба дана за разоноду, otium. „У класично доба, дан грађанина је у скоро у истој мери био подељен на активност и одмор“, каже познати француски историчар Жан-Ноел Робер у књизи „Стари Рим“, која даје врло упечатљиве увиде у живот Римљана (преведена је и на српски). Робер, притом, додаје да ова подела није универзална и да није постојала одувек.

Наиме, нема сумње да се таква подела дана односи само на градове империје, пре свега Рим, и да то није био случај у раној фази римске историје, кад је већина становништва била принуђена да мукотрпно ради у пољима. Но, како се Рим проширио, а захваљујући силним освајањима стекао и огромну популацију робова, Римљани престају да раде (и чак, са презрењем гледају на физички рад).

И док робови раде од изласка до заласка сунца, не знајући за време, грађанин Рима, без обзира колико је сиромашан, никада не ради физичке послове. Римљани тргују, ратују, држе говоре, баве се политиком, обављају разне јавне функције (увек без надокнаде), али не раде у пољу и на улици, не кувају, не перу, не чисте, не зидају, не носе терет.

Са друге стране, у животу Римљанина све је јавно – готово све радње, од којих многе данас сматрамо личним и интимним, попут молитве или читања, обављају се искључиво пред другима, на јавној позорници. То, наравно, не значи да се збивају само у спољном свету, на тргу или форуму, будући да и свака кућа има свој јавни простор.

Тако дан Римљанина почиње обредним прањем, након чега се преко тунике у којој се спава облачи тога, а потом доручкује. Дан се одмах потом наставља на јавној сцени – у атријуму патрона. Богати и утицајни Римљанин овде окупља своје клијенте који долазе по следовање у новцу или храни, ту се склапају договори и пишу поруке, што је део дана који се назива salutatio.

Од трећег сата клијенти и њихов патрон заједно одлазе на Форум. На Форуму ће они грађани који су изабрани магистрати обављати своје функције, али ту се и тргује и преговара, говори, гласа и прегласава. Клијенти ће у свему гласати и следити став свог патрона, да би већина њих потом завршила у некој таверни где се чека долазак поднева.

Поподне, сасвим престају политички послови. То је време за кратки оброк, prandium, а потом и за поподневни одмор, посебно кад је топло време. Предвече, улице и Форум поново оживљавају, али сада не ради послова и политике, већ туда шетају богато одевене Римљанке, нуде се разне услуге, од раскошних хаљина до услуга проститутки, једнако и мушких и женских.

Многи Римљани су тада у купалиштима, која ће се, током каснијих фаза римске историје, развити у терме, просторе за уживање. Римљанин проводи вече у триклинију, у свом дому, где дуго и са уживањем обедује са пријатељима, што је једини прави оброк у току дана. Слика приказује сцену обедовања са фреске из једне римске виле у Помпеји.

Свакодневне рутине и ритам су врло устаљени, али, осим чињенице да подне пада у седми сат, Римљани слабо полажу на поделу дана према сатима. „Сати, увек исти број, шест пре подне и шест после подне, били су увек различитог трајања“, каже Жан-Ноел Робер.

До четвртог века пре нове ере, у Риму сати практично не постоје. Дан се дели само на преподне и после подне. Као траг ове поделе, на Западу су данас остале ознаке АМ и PM (ante meridiem и post meridiem) за пре и после подне.

Касније, са доношењем првог соларног часовника са Сицилије на Ростру (који није радио тачно, због погрешне географске ширине), у живот Рима улазе сати којима се мери размак између јутра и вечери, тако да је подне увек на почетку седмог сата. Но, чак и када почну да користе клепсидре и пешчане часовнике, у недостакту механичких мерача времена, Римљани сате мере непрецизно и то тако да они нису једнаке дужине током године.

Њихови дани, међутим, условљени обичајима, веровањима и силном моћи Рима, вековима следе уједначен ток.

Извор: Наука кроз приче
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Гордијев чвор

Аутор: Слободан Бубњевић

Александар Македонски сече Гордијев чвор. Уље на платну из 1767. године, слика Жана Симона Бертелемија

Током свог кратког живота успоставио је гвоздену власт у Македонији и Грчкој, покорио Персијско царство и стигао до Индије, а онда, на врхунцу своје моћи, највећи војсковођа свих времена изненада се разболео од сасвим непознате болести, и након две недеље, умро. Александар Македонски имао је само 33 године када се његова империја протезала од Дунава на западу до Инда на истоку, од Црног мора на северу до Нила на југу.

Мистериозна смрт вековима је изазивала недоумице. Истраживачи хеленистичког доба, на основу записа из периода његове болести, поставили су већи број претпоставки. Веровало се да је велики војсковођа био отрован, да је био заражен тифусом или покошен тешким грипом, али ниједна од ових претпоставки никада није доказана, па су дискусије настављене и у 21. веку.

Епидемиолог Џон Мар, из Здраствене установе Вирџинија у Ричмонду, и Чарлс Калишер, стручњак за инфективне болести са Државног универзитета Колорадо у Форт Колинсу, дошли су до претпоставке да се Александар Македонски разболео и умро од – вируса Западног Нила.

Ова болест може изазвати грозницу са смртоносним исходом, а његови преносиоци су птице и друге животиње, које се вирусом лако заразе у влажним, мочварним областима. На људе се преноси крвљу, убодом зараженог комарца.

Александар Македонски родио се 356. године пре нове ере у Пели, престоници Македоније, најсеверније грчке државе, чији је успон и доминација означио крај класичног грчког и почетак хеленистичког доба. Од 13 до 16 године, Александра је подучавао највећи филозоф античког света, Аристотел, али је млади ученик брзо по слави прерастао свог учитеља.

Када је 336. године п.н.е., са само 20 година, Александар ступио на македонски престо, после атентата на његовог оца Филипа II, већ је био формиран не само по филозофским знањима, већ и по војној вештини, јер је са оцем био учествовао у неколико мањих војних похода. Филип II му је оставио стабилну монархију и за то време, технолошки напредну, искусну и увежбану војску, што је одиграло битну улогу у његовом освајању античког света.

Мада немилосрдан у боју, Александар Македонски бројне покорене народе није држао у ропству, већ напротив, доносио им је благодети грчке цивилизације, учинивши да његова кратка владавина заувек измени свет и прошири хеленистичке идеје од Европе до Индије. Можда су га зато за живота пратиле бројне легендарне приче, које су преживеле све до данашњих дана, а чији је инспиратор могао бити и сам Алекснадар, намеран да употреби митологију и сујеверје у сопствене пропагадне сврхе.

Најпознатија је скаска о Гордијевом чвору, који нико пре Александра није могао да одвеже. За онога који буде одвезао тај, неразрешиво завезан чвор, говорило се да ће постати нови владар Азије. Када је Александар у свом походу стигао до анатолијског града Гордијума, старе престонице фригијских краљева, он је исукао мач и пререзао славни чвор, да би неколико година касније заиста завладао Азијом.

Поред ове легенде, Александра и његову војску пратиле су разне приче, од проклетства његове невесте Роксане, до приче о посети Делфима, у којима су му пророчице рекле да је нерањив и сасвим налик богу. Пророчица је ипак погрешила пошто је убрзо млади војсковођа преминуо у новој престоници своје империје, Вавилону, што је данашњи Багдад у Ираку. Сматра се да је његово тело касније пренето у Александрију, град који је у славу сопствених освајања Александар подигао у делти реке Нил.

У биографији Александра Македонског, о догађајима уочи његове смрти старогрчки историчар Плутарх пише: ‘‘Када је Александар Велики стигао пред зидине Вавилона, угледао је велики број гаврана како лете и кљуцају се међусобно. Неколико ових птица умрло је у лету и пало Александру пред ноге.’’ Ови злослутни гаврани, раније несумњиво тумачени као лош предзнак, заправо су послужили истраживачима, Мару и Калишеру, да установе узрок Александрове смрти.

Према њима, гаврани су умирали зато што су и сами били заражени вирусом Западног Нила. Мар и Калишер проверили су своју тезу на дијагностичком програму GIDEON (Глобална мрежа за инфективне болести и епидемиологију). Када су у овај програм унели симптоме десетодневне болести великог војсковође, брижљиво забележене у хроникама и историјским белешкама – инфекција дисајних органа, осип и поремећаји јетре, укључујући и везу са птицама – програм је показао да је у питању зараза вирусом западног Нила и то са сигурношћу од 100%.

Извор: Наука кроз приче
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Данак у крви

Избор текстова и прилога: Марјан Михајловић, проф. историје


девширма – прикупљање данка у крви; купљење дечака и младића од покорених хришћана или од муслимана у Босни и Арбанији ради образовања дворских службеника и јаничара; купљење се вршило у размаку од неколико година

Радован Самарџић, Мехмед Соколовић, Београд, 1993, 661.


Једна од најтежих обавеза хришћанског становништва према турској држави јесте одвођење малолетне деце (девширма, данак у крви) у Цариград, њихово покрштавање, школовање у духу ислама и одгајање у једном од најпознатијих турских родова – јаничаре. Многи од њих стекли су високе положаје на Порти, а један од најпознатијих је несумњиво Мехмед-паша Соколовић.

Радош Љушић, Детинци, материце, оци. Читанка са радном свеском из историје за седми разред основне школе, Београд, 2003, 34.


Читамо Андрића: Иво Андрић (архива ТВ Београд 1962), На Дрини ћуприја

Већ је шеста година прошла од последњег купљења овог данка у крви, зато је овог пута избор био лак и богат; без тешкоћа је нађен потребан број здраве, бистре и наочите мушке деце између десете и петнаесте године, иако су многи родитељи сакривали децу у шуму, учили их да се претварају да су малоумни или да храмљу, одевали их у дроњке и пуштали у нечистоћи, само да избегну агином избору. Неки су и стварно сакатили рођену децу, секући им по један прст на руци.
Изабрани дечаци отпремани су на малим босанским коњима, у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке стране по један, и у сваки сепет стављен је по један дечак и са њим мали завежљај и колут пите, последње што носи из очинске куће. Из тих сепета, који су се једномерно клатили и шкрипали, вирила су свежа и преплашена лица уграбљених дечака. Неки су мирно гледали преко коњских сапи, што је могуће даље у родни крај, неки су јели и плакали у исто време, а неки су спавали, са главом прислоњеном уз самар.
На извесном одстојању од последњег коња у овом необичном каравану, ишли су, раштркани и задихани, многи родитељи или рођаци ове деце, која се одводе заувек да у туђем свету буду обрезана, потурчена и да, заборавивши своју веру, свој крај и своје порекло, проведу живот у јањичарским одама или у некој другој, вишој служби Царства. То су биле већином жене, понајвише мајке, бабе и сестре отетих дечака. Кад би се сувише приближиле, агине сухарије би их растеривали ударцима својих бичева, нагонећи на њих коње уз гласно алакање. Оне би се тада разбежале и посакривале у шуму поред пута, али би се мало после опет скупљале иза поворке и напрезале да сузним очима још једном угледају изнад сепетке главу детета које им одводе. Нарочито су упорне и незадрживе биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро и не гледајући где стају, раздрљених груди, рашчупане, заборављајући све око себе, запевале су и нарицале као за покојником, друге су распамећене јаукале, урлале као да им се у порођајним боловима цепа материца, и обневиделе од плача налетале право на сухаријске бичеве и на сваки ударац бича одговарале безумним питањем: „Куд га водите? Куд ми га водите?“ Неке су покушавале да разговетно дозову свога дечака и да му дају нешто од себе колико може да стане у две речи, неку последњу препоруку или опомену за пут.
– Раде, сине, немој мајке заборавит’…
– Илија! Илија! Илија! – викала је друга жена, тражећи очајно погледом познату, драгу главу, и понављала је то непрестано као да би хтела да детету усече у памет то име које ће му већ кроз који дан заувек бити одузето.
Али пут је дуг, земља тврда, тело слабо, а Османлије моћне и немилосрдне. Мало – помало те жене су заостајале, и заморене пешачењем, гоњене ударцима, једна пре друга после, напуштале безизгледан напор. Овде, на вишеградској скели, морале су да застану и најупорније, јер их на скелу нису примали а преко воде се није могло. Ту су могле мирно да седе на обали и плачу, јер их нико више није гонио. Ту су чекале као окамењене и неосетљиве за глад, жеђ и студен, све док не би на другој обали реке још једном угледале отегнуту поворку коња и коњаника како замиче ка Добруну, и у њој још једном наслутиле рођено дете које им гине из очију.

Иво Андрић, На Дрини ћуприја, Београд, 1981, 23-25.


Бранислав Нушић
Данак у крви
Драмски фрагменат у једном чину
Дешава се прве половине шеснаестога века, у Дубравама крај Стоца, у Херцеговини.

Текст: Викизворник


Турска сведочанства о одвођењу Баја Соколовића у јаничаре нису лишена података, али су у суштини, наивна као и сачувана предања у српском народу. Где су се налазиле границе између родитељског очајања и помирености, и чиме су те међе биле обележене, тешко је и претпоставити. Постоји велики број историјских белешки које указују да су родитељи, у страху за своју децу, одводили сву чељад у планину кад би се чуло да наилази царски харачлија; понекад се дешавало да су читава села, због тога, остајала празна. У пограничним крајевима, угрожене породице су прибегавале у суседну државу, или су очеви склањали своје синове код пријатеља на другој страни. Поједини родитељи су радије своју децу сакатили него их предавали Турцима у руке. Сачуване су и вести да су неке мајке исписивале синовима крст на челу или на руци соком једне отворене траве, који би оставио ожиљак, и тако их занавек одвајале од Турака. Прибегавало се, понекад, и раној женидби, па су путници наилазили на дечаке привенчане већ у дванаестој години. Али, турске власти су се лако досећале оваквим довијањима, тако да би, уместо спаса, чешће уследила њихова одмазда. Због тога је, тако најцелисходније средство, остајало то да се дете откупи или харачлија митом одобровољи, али је било мало кућа које су такав трошак могле поднети.

Радован Самарџић, Мехмед Соколовић, Београд, 1993, 20-21.


Ако се у једном селу од сто или сто двадесет, или више или мање, хришћанских огњишта нађе осам или десет огњишта Турака, који станују међу овим хришћанима и чија деца одрастају с другом децом њиховог доба и науче њихов језик и обичаје, ови Турци, очеви те деце, ради су да повереници приме њихову децу уместо хришћанске коју узимају за харач, лака срца их дају, пошто су им дали хришћанска имена, у нади да ће, ако буду имали среће, постати великаши, јер тим путем они постају паше, заповедници војске свог владара, жене се његовим сестрама или ћеркама, а уз то им дају новца да би и овезали.

Радован Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика XVI-XVII век, Београд, 1961, 310.


Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анатолију, где их чувају. Таквих дечака бива око две хиљаде. А ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише, да би ипак број био увек потпун. А ове дечаке које из своје земље узима називају чилик, и после своје смрти сваки од њих сав свој иметак може остављати коме хоће. Али оне које узима од непријатеља називају пенџик. Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме шта хоће.
А на ове дечаке што су преко мора цар ништа не троши, већ их они којима су поверени морају издржавати и потом отправљати куда се нареди. Онда их узимају на лађе, оне који на то пристају, и тако се уче и вежбају да се у рату боре на мегдану. Отада се већ цар о њима стара и плату им даје. Од њих цар бира за свој двор оне који су извежбани и плату им повећава. Млађи старијег мора слушати, а који поодрасту и дођу до мужанских година, те шаље у градове на стражу, како је већ писано.

Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или турска хроника, Београд, 1986, 149-150.


Ово се догодило за време владавине безбожног, неправедног и злог турског султана Селима. У потаји, лукаво, он је у трећој години своје владавине разаслао гласнике и службенике у све крајеве својих многих краљевстава и наложио им да с војницима оду тамо где има хришћанских кућа. И ако у кући неког хришћанина нађу три сина, два нека узму за цара, а трећега нека оставе родитељима. Али ако хришћанин има само једног сина, њега нека му узму силом, за цара. Ови учинише како им је цар наложио, обрезаше их према безбожничкој сараценској [муслиманској] вери и научише их лажљивој књизи имамовој. Потом тај цар даде наредбу да се деца обучавају у војним вештинама: да се боре и да јашу коње. Кад би достигли зрелост, цар би их обасипао великим почастима и звао их јаничарима. А они су били тако заслепљени да су се почели понашати беспризорно, чак и према сопственим родитељима, сопственим мајкама и очевима, да су стали убијати хришћане на најсрамнији начин, па су тако били и гори од Сарацена.

Хришћанска критика девширме у Житију Георгија Новог из Софије (1539), у: Tsv. Georgieva, D. Tzanev (eds.), Hristomatija po Bulgarska Istorija [Хрестоматија за историју Бугарске], vol. 3, Pleven 1982, 126-127.


Царство се организовало. Институција јаничара, створена у време Мурата I, претрпела је, чини се, велике промене за време Бајазита I. У сваком случају, од периода његове владавине сусрећу се први помени система девширме (devşirme), редовног „одабира“ (у нашој традицији познат као данак у крви, прим. прев), младих хришћана који су примали ислам, бивали потурчени, васпитавани и образовани у анадолским породицама и у самој Палати, по веома строгим правилима, да би затим чинили војску која је била под непосредном командом султана, док су неки од њих вршили службу у државном административном апарату. Они су чинили ону институцију која се звала капи кулари (kapı kulları), „робови“, мада би било боље рећи „слуге“ Порте. Циљ такве праксе није био да се „униште“ млади хришћани, као ни то да се одвоје од своје родне средине (то и није увек био случај), већ да се владару обезбеде верне слуге, чија је каријера зависила од властитих способности. Та институција ће имати велики значај у историји Царства.

Историја Османског царства, приредио Робер Мантран, превела са француског Ема Миљковић Бојанић, Београд, 2002, 59-60.


Прихватање ислама народ је називао турчењем, па су тако и нови муслимани називани потурицама и Турцима, иако нису припадали турском народу. Као и други околни хришћански народи у то време, Срби су сматрали да онај који одбаци стару веру и прими нову истовремено престаје да припада свом народу. Припадност верској заједници била је у то доба важнија од припадности народу.
Било је примера насилног наметања нове вере. Један од најочигледнијих био је такозвани данак у крви, када су дечаци из хришћанских породица, један или више њих из села, узимани за службе на султановом двору и за попуњавање најбољих војних јединица – одреда јаничара. Већини је тај данак изузетно тешко пао, али је било и оних који су у томе видели прилику да свом детету обезбеде бољу будућност, без обзира на то што је оно мењало веру и што је требало да заборави дотадашњи живот. Ипак, та мера није примењивана у свим крајевима Балкана, нити се односила на све поданике. Већ у XVII веку веома је ретка, а пред крај тог столећа била је скоро заборављена.

Александар Фотић, У Османском царству (XV-XVIII век), Београд, 2007, 8.


У Османском Царству данак у крви се узимао с много реализма у процени ко све може, а ко све не може постати носилац његове моћи и славе, у ствари од какве се све људске грађе може истесати његов најбољи роб. Упоредо с тим, отимањем њихових најбољих синова, потчињеним хришћанима непрекидно је наношена штета, јер је смањивана вредност њиховог унутрашњег састава. Турци су, најпре, бирали земљу и народ одакле ће претежно одводити дечаке и младиће. Вероватно су то чинили и услед тога што су за те крајеве од раније имали припремљене пописе становништва, сачињене у ту сврху, али и људе, зване јаја-баше, који су добро познавали управо тамошње прилике и људе; извесније је, међутим, да су умели разликовати народе, њихов изглед, менталитет и вредност њихове историје, па су навластито из најбоље средине, често без обзира на то што су је по злу памтили, грабили младеж за своју службу; било је и таквих области, близу средишта царства, где се све становништво непрекидно налазило у разним службама, тако да је одатле одвођен мали број потоњих јаничара и дворана, а било је и крајева где мајка није залелекала за отетим дететом. У класичној епохи историје Османског Царства, у XVI веку, изразито највећи број званичника и телохранитеља, који је доведен данком у крви, био је српског порекла; после њих су се, у разумљиво мањем броју, појавили они који су, без обзира кога су били рода, називани Арбанасима; Бугара међу везирима безмало није било, а Грци су се сврставали међу Турке махом као регенти; крајем XVI и почетком XVII века, у оној празнини која је, чини се, настала после убиства великог везира Мехмед-паше Соколовића (он је за себе говорио да је „потомак деспота Србије“), јавило се и неколико везира словенског порекла, који су се, услед неке необичне мимикрије, а можда и зато што је то, бар делимично одговарало истини, оглашавали као Хрвати.
Преображавање једних у друге људе значило је одувек хазардерски посао. Турци су се трудили да ту трансформацију обаве користећи што бољи материјал. Они су не само пописивали него и уходили народ, распоређујући га зналачки у разне категорије. Уопште нису сакупљали и одгонили руљу. Мада нису много држали до својих људи племенитог порекла, а неке лозе су искоренили због реда у држави, Турци су знали које хришћанске куће, све дубље повучене међу народ, припадају властели, бар оној некадашњој, па би се увек устремили да и ту уграбе понеко дете. Посебно их је привлачило то да узимају свештеничке синове, или манастирске ђаке, тако да су их означавали у својим дефтерима како би једног дана и по њих дошли. Уколико се народ не би разбежао, по селима су, увек унапред обавештени о појединим породицама, упадали у куће, дуго разговарали с родитељима и, убеђујући их да се не само њиховом сину него и свима њима нуди царева милост и свака срећа, пажљиво одмеравали које ће дете, као најразвијеније, узети. Обично јединце нису купили да кућа и земља не би запустели. Забележено је да су сироте мајке некаквом отровном травом обележавале децу, како их не би одвели, знаком крста на челу, а неке би и убогаљиле.

Историја српског народа, III-1, Београд, 2000, 29-30.


Данком у крви прикупљала су се само деца из хришћанских породица, као и из породица босанских потурчењака. Ту су босански муслимани били једини изузетак у целом Царству, јер се, по правилу, из муслиманских породица тај данак није узимао, да касније не би долазило до злоупотребе рођачких веза. Од данка су били изузети јединци, да земља не би запустела, градска деца и дечаци из понеких села са важним полувојничким задужењима.
Посебно именовани царски службеници долазили би у село, издвајали сву мушку децу од седам до двадесет година и међу њима бирали само наочите и развијене, чак и манастирске ђаке, све по могућству из истакнутих и угледних сеоских и свештеничких породица. Потом су их у групама од по стотинак слали најбржим путем на цариградски двор. Сматра се да је на тај начин сваке године у Цариград стизало од једне до три хиљаде дечака. У исту област залазило се сваке треће до седме године, зависно од потребе.

Нова историја српског народа, приредио Душан Т. Батаковић, Београд, 2000, 109-110.


Мехмед-паша Соколовић (1505-1579)

Рођен је у околини Вишеграда и као дечак одведен данком у крви у Једрене. Млади јаничар је захваљујући својој способности и сналажљивости брзо напредовао у турској служби. Адмирал је од 1546, румелијски беглербег од 1549, трећи везир од 1555, други од 1561, а велики везир од 1565. године. Пре него је добио највише звање у земљи после султана, Мехмед-паша се оженио (1562) султановом шеснаестогодишњом кћерком Исмихан (Есма), иако већ имао два одрасла сина.
Мехмед-паша никада није заборавио свој крај и свој народ и узвраћао му је на разне начине. За његовог везировања обновљена је Пећка патријаршија (1557), а за патријарха је постављен његов блиски рођак. Од више задужбина поменимо мост на Дрини код Вишеграда, о коме је књижевник Иво Андрић написао чувени роман, и везирову џамију у Цариграду. Оба објекта градио је чувени неимар Синан.
Мехмед-паша је био храбар ратник, који је успешно ратовао и у Азији и у Европи (освајање Баната). Он је био и изузетно вешт политичар, који је везировао за владавине три султана – Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III. Ниједан Србин више није досегао до тако високих положаја на Порти, нити стекао могућност да буде на услузи свом покореном народу. Убили су га његови политички противници.

Радош Љушић, Историја за седми разред основне школе, Београд, 2004, 36.


Сакупљање данка у крви, минијатура из XVI века, Mузеј Топкапи палата, Истанбул


Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Раша Попов „Изградио градове, потурају му села“

Илустрација Потемкинових села: Slug Signorino

ИЗГРАДИО ГРАДОВЕ, ПОТУРАЈУ МУ СЕЛА*

Прича о „Потемкиновим селима“ гласи:
Царица Катарина велика после руско-турског рата 1768-1874, освоји југ земље све до Црног мора. Послала је свога генерала Григорија Александровича Потемкина да тамо учврсти руску власт и развије привреду. Пусти југ да изради и насели. Потемкин оде на југ и баснословно се обогати. Али тамо се не изгради ништа.
Године 1787. царица крене са раскошном свитом и са страним амбасадорима у обилазак нове земље.
Потемкин, свемоћни господар југа, да превари царицу, доведе дрводеље и фарбаре на обалу Дњепра којим ће пропловити царичин брод. Нарочито на стрмим обалама војска мајстора почне тестерити, дељати, закуцавати и фарбати само предње забате кућа. Иза њих нема соба, него је читава кулиса подупрта дирецима да чврсто стоји. Издалека су дотерали, са две стотине километара удаљености сељаке са стадима оваца, да је крај лажних кућа напасају. Чобани су свирали у гајде.
А кад царски брод пролази ноћу, крај кућа су палили ватре, да се види да ту народ срећно живи.
Та лажна села која су изграђена по лукавој замисли генерала Потемкина, називају се и данас „Потемкинова села“. И данас, после 225 година за лажне подухвате засноване на превари, каже се: “То су Потемкинова села!” Прочитајте остатак овог уноса »

Оставите коментар

Десет дужности ученика из 1910. године

У Политици од 19. августа 1910. године објављен је чланак о дужностима ученика које треба упамтити пред почетак нове школске године. Преносимо у целости „ових десет разумних заповеди В. Минха за ђаке“ од пре више од једног века. 

Десет дужности ученика*

  1. Школа је мала држава: Буди добар грађанин у тој својој држави, па да што ваљано урадиш за своју велику отаџбину.
  2. Помисли, да имаш примати велико наслеђе, и буди захвалан свима племенитима, који су ти га завештали, свима великим људима, који су радом свога живота створили и за тебе непролазне ствари.
  3. Научи се у маломе бити веран, да једном будеш могао бити у великоме; учи се стољњем реду, који ће ти помоћи за унутарњу ваљаност.
  4. Тежи за истинитошћу; немој само по форми да испуњаваш своје дужности и не буди задовољан спољним успехом. Немој учити другима за љубав, него мисли на себе самог и шта би ти хтео да вредиш.
  5. Немој лагати, ни као робови, који немају смелости за истину, ни као притворице, који хоће да се извију у висину, нити као варалице у речима, који позајмљено издају за своје. Тако исто не смеш бити дволичан: да се издајеш за смиренога пред својим родитељима, а дрзак и неуљудан пред својим учитељима и друговима.
  6. Буди добар друг међу својим парњацима, поуздан и веран; али не допуштај ниједном другу, који је гори од тебе, да тобом овлада. Не старај се, да друге у учењу претичеш само из таштог частољубља, али пази, да све урадиш, што твоја снага од тебе тражи.
  7. Не злоупотребљавај своју јачину према слабима и не буди охол према сићушнима; знај, да се већ и у младим годинама може дати доказа о великом срцу.
  8. Гледај, да будеш ваљан и у свима млађаним играма и да останеш чио и весео кроз све младо доба твоје. Љуби природу са свима створењима и не дај да ти икакав собни рад помути уживање у томе.
  9. Не клони духом, ако си што погрешио и морао казну отрпети; отпочни чило снова, па ћеш брзо моћи утрти све трагове минулога. Не дај да се неповерење усели у тебе и не мисли ништа зло о твојим наставницима; напротив, буди вазда убеђен, да су они само твоји пријатељи.
  10. Чини што добро драговољно поред твога обавезног рада, да би и доцније спадао међ оне, што сами себи постављају циљеве, а не међу полу робове, који раде само што им се наложи.
    ______
    Децо, изучите ових красних десет заповеди на изуст; изучите их и повинујте им се, па да вам добро буде и овог и оног света.
    ______
    * Сад пред почетак школске године могу згодно доћи ових десет разумних заповеди В. Минха за ђаке. И ми им их мећемо на срце.

Извор: Политика, бр. 2365, 19.8.1910, стр. 3.
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Ватерло – пораз над поразима

У рано лето 1815. године Наполеон је код Ватерлоа повео своју армију у последњу битку, у коначни пораз. Тиме је завршена епоха француске доминације у Европи.

Belgien Reenactment der Schlacht von Waterloo

Група „Аба“ је 1974. победила на Песми Евровизије са својим сонгом „Ватерло!“ Песма говори о поразу у љубавној игри, где је отпор бесмислен. Постоји пословица која каже: „Кад доживиш Ватерло, не можеш доживети још гори пораз“. Светска историја овековечила је име малог белгијског места које се налази јужно од Брисела. У рано лето 1815, Наполеон је тамо повео своју армију у последњу битку, у коначни пораз. Тиме је завршена епоха која се у уџбеницима историје назива „наполеонска ера“.

Napoleon

Војсковођа Наполеон Бонапарта: болестан и неуобичајено неодлучан

Мали Корзиканац, Наполеон Бонапарта, двадесет година узбуркавао је Европу, али на крају је одлучило 100 сати битке између 15. и 18. јуна – пре 200 година. Француска револуција је 1789. из темеља потресла стари поредак у Европи, али је, након Наполеоновог пораза, точак историје рестаурацијом враћен уназад. Победници над Наполеоном били су Енглез Артур Велсли, војвода од Велингтона и пруски фелдмаршал Гебхард Леберехт фон Блихер којег су звали „Маршал напред“.

Блихер је добио „добре батине“

Наполеон Бонапарта није код Ватерлоа био онај исти војсковођа као пре протеривања на Елбу. Не више млад, болешљив и неодлучан, цар који се вратио на власт показивао је знакове потрошености. Међутим, његов народ је био још увек фасциниран некадашњим освајачем и желео је да још једном пође у битку против осталих европских сила које су се у међувремену удружиле.

Gemälde Schlacht von Waterloo Sadler

Наполеон је због бројчане надмоћи противника био принуђен да изабере да се бори прво против једног, па против другог. Око 72.000 Француза суочили су се са двоструко бројнијим снагама Британаца и Пруса. А у то се не рачунају аустријске и руске трупе које су са истока такође надирале да се боре против Француске. Било је сигурно могуће победити те армије једну по једну. Наполеонов спектакуларан бег са Елбе где је био заточен, његово поновно преузимање власти у Паризу током само три недеље, све је показивало да је „мали каплар“ задржао своје особине да доноси брзе и исправне одлуке. Али та способност га је напустила код Ватерлоа. Оклевао је.

Portrait of Arthur Wellesley 1st Duke of Wellington

Стратегија Велингтон: „Волео бих да падне ноћ или да се појаве Пруси“

Шеснаестог јуна се на бојном пољу налази укупно 160.000 војника, Пруса је више него Француза. За седам сати је Наполеон, захваљујући пре свега својој старој гарди, успео да натера Блихерову армију у бег. Цена победе: 10.000 француских војника остало је на бојном пољу, Немаца је погинуло двоструко више. Велингтон је дан касније прокоментарисао пораз Пруса речима: Блихер је добио добре батине!

И Велингтон је за длаку избегао пораз јер је недалеко од Лињија, где су Пруси поражени, могао да задржи стратешки важно раскршће само зато што је заповедник трећине француске војске, маршал Неј оклевао да га енергично нападне. Ни тај маршал, којег је Наполен назвао „најхрабрији међу храбрима“, није био онај стари.

Најпре их је пустио да побегну па их није гонио

Дакле, Наполеону је успело да продре између Пруса и Енглеза. Војни стручњак, Ханс-Вилхелм Мезер је написао књигу о Ватерлоу. Он тврди да је Наполеон пропустио да се да у потеру за пораженим Прусима. „Напослетку, није знао где су и шта раде“, каже Мезер и додаје да је Наполеон потом пропустио да порази Велингтона ујутро 17. јуна, што би одговарало његовој намери да потуче противнике једног за другим. Велингтонова судбина већ је била запечаћена. Остала је записана његова реченица: „Волео бих да падне ноћ или да се појаве Пруси“.

Deutschland Gebhard Leberecht Fürst Blücher von Wahlstatt

„Маршал напред“

Пруси су дошли касно, али не и прекасно. У касно поподне француске трупе су већ биле у дефанзиви, али појава пруских трупа натерала их је у општи бег. До краја тог 18. јуна битка је већ била завршена. Од Наполеонове Северне армије пола је остало на бојном пољу, убијено, рањено или у заробљеништву.

Проклетство и благослов Бечког конгреса

Међутим, Наполеону се од почетка испречио Бечки конгрес. После његовог пораза у Русији и протеривања на Елбу у Бечу су од 18. септембра 1814. до 9. јуна 1815. заседали победници како би договорили односе у Европи. Управо су завршили посао враћања граница и поредака на тачку пре појаве Наполеона, а Наполеон је поново преузео власт у Француској. У Бечу су били окупљени најмоћнији државници Старог континента у тренутку када се поново појављује њихов непријатељ. Још на двору Хабзбурга су се сви ујединили против Наполеона. Наполеон је са Елбе побегао пола године раније него што је требало. Да су се европски суверени разишли из Беча, коалиција против Наполеона не би настала тако брзо. И европска историја би вероватно изгледала сасвим друкчије. Овако је Ватерло означио крај француске доминације у Европи и постао синоним за тотални пораз.

Аутор: Фолкер Вагенер

Извор: DW.COM
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Мудрост се патњом стиче – Милош Н. Ђурић

Преводећи и тумачећи старогрчке митове, и сам је за живота постао својеврстан мит. Исписао је хиљаде страница о античкој философији, уметности и етици, али је највише поштовао три личности које нису написале ни једно једино слово

milos-n-duric

Милош Н. Ђурић (1892-1967)

Необично и значајно писмо стигло је у јануару 1922. године из Њујорка у Београд:

Поштовани Господине,

Прочитао сам Вашу расправу Философија панхуманизма;, и радосно Вам признајем да сам био очаран Вашим филозофским мислима и Вашим песничким речима којима сте изразили Ваше врло лепе мисли. Ја нисам филозоф од струке, него сам физичар и математичар, али као сваки човек који се бави испитивањем природних појава ја се покаткад упуштам и у чисто филозофску анализу света. Та ме је анализа довела до закључака који су умногоме слични Вашој филозофији. Али признајем да их ја не бих могао обући у онако лепо одело као што сте Ви учинили, јер Ви нисте само филозоф него и песник. Ви се позивате не само на ум него и на срце. Ја Вас уверавам да је тај Ваш дични позив нашао најодушевљенијег одјека у моме срцу и у мојој души…

Писмо је упућено Милошу Н. Ђурићу, тридесетогодишњем професору философије и класичне филологије у земунској Реалној гимназији, а написао га је Михаило Пупин, славни научник и професор теоријске физике на Колумбија универзитету у Њујорку. Следеће, 1923. године, кад Ђурић постаје професор Друге мушке гимназије у Београду, у Њујорку излази Пупинова аутобиографија „Од пашњака до научењака“. Један примерак, с посветом, шездесетпетогодишњи Пупин шаље Ђурићу, који у то време увелико објављује научне радове, најчешће у Српском књижевном гласнику. Уз мноштво узвишених врлина, због којих је деценијама изузетно цењен, професор Ђурић био је и веома скроман човек: никада није спомињао своју преписку ни са Пупином ни са разним значајним интелектуалцима широм света. Пупиново писмо пронађено је у Професоровој обимној заоставштини, која је такође доказ његовог великог дела и несвакидашње личности. Прочитајте остатак овог уноса »

Оставите коментар

Хитлер је наредио: прво уништити Народну библиотеку

„Зато што је у њој сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа”, рекао је генерал-пуковник Александер Лер, одговарајући на питање зашто је баш Народна библиотека Србије била циљ у бомбардовању Београда 6. априла 1941. године

Аутор: Дејан Ристић

Некадашње здање Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу у Београду (Из Збирке фотографија Музеја града Београда)

Некадашње здање Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу у Београду (Из Збирке фотографија Музеја града Београда)

После слома нацистичке Немачке у мају 1945. генерал-пуковник нацистичке авијације Александер Лер предао се британским трупама које су га изручиле управо властима државе на чијој је територији починио највеће ратне злочине.

У првом истражном исказу, датом официрима Народноослободилачке војске Југославије средином маја 1945. у месту Купинец код Загреба, генерал Лер је нагласио да му је лично Адолф Хитлер издао наређење за потпуно разарање Београда.

„У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно”, нагласио је Лер. На питање југословенских официра зашто баш Народну библиотеку, одговорио је: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.”

Лерова изјава отклања и последњу сумњу у мотиве и разлоге политичког и војног врха нацистичке Немачке за планско уништење српске националне библиотеке до кога је дошло у поподневним и вечерњим сатима 6. априла 1941. године.

Поштујући правни принцип Forum patriae victimae, југословенски војни суд у Београду спровео је суђење и изрекао пресуду – смртна казна над ратним злочинцем генерал-пуковником Александром Лером извршена је крајем фебруара 1947. у главном граду Југославије. Занимљиво је да је Лер током суђења свом браниоцу, који му је додељен по службеној дужности, у једном тренутку рекао да му смета присуство јавности (грађана) у судници. „Они ме посматрају као да сам злочинац“, појаснио је Лер.

Но, вратимо се на сам трагични догађај.

У својству команданта немачке 4. ваздушне флоте Лер је 31. марта 1941. издао својим трупама наређење у којем је као један од основних циљева било означено „рушење Београда нападом главних снага“. За напад на југословенску престоницу одредио је седам ваздухопловних пукова, опремљених двомоторним бомбардерима „дорније“, „јункерс“ и „хенкел“, два пука обрушавајућих бомбардера „штука“, као и четири пука ловаца „месершмит“. У нападу је било ангажовано 2015 бомбардера, више од стотину „штука“ и 160 ловаца.

На предлог свог министра пропаганде Гебелса, Хитлер се сагласио да тајни знак за почетак напада на Југославију и бомбардовање Београда буде „Марш принца Еугена“, који је компоновао Андреас Леонард. Звуци марша емитовани су преко Радио Берлина у 5.20 сати ујутро, 6. априла 1941. године.

Поред тачног времена извођења ваздушног напада, у Леровом наређењу од 31. марта утврђен је процентуални однос разорних и запаљивих бомби које је требало користити. Тако су бомбардери током првог јутарњег напада 6. априла носили између 60 и 75 одсто разорних бомби различите тежине, као и мине од 1.000 килограма – немачко тајно оружје, до тада веома ретко коришћено. Проценат запаљивих бомби различитих типова у првом нападу износио је између 25 и 40 одсто, а у поподневном нападу 40 одсто експлозивних и 60 одсто запаљивих пројектила. Намера је била јасна – у Београду је требало изазвати што више великих пожара због додатног разарања града и навођења током планираних ноћних напада из ваздуха.

Нажалост, тај циљ је у потпуности остварен.

Управо током напада запаљивим гранатама око 15 сати и 30 минута 6. априла погођено је здање српске националне библиотеке на Косанчићевом венцу.

Према извештају нацистичког Оперативног штаба, првог дана ваздушних напада на Београд бачено је укупно 218,5 тона експлозива, а током вишедневног бомбардовања страдао је 2.271 житељ престонице.

Потпуно су уништена 682 објекта, међу њима и здање Народне библиотеке Србије. Знатно је оштећен 1.601 објекат, док је 6.829 грађевина оштећено у мањој мери. Страдало је око 50 одсто стамбеног фонда, знатно су оштећене електрична, водоводна, канализациона и телефонска мрежа. Само током 6. априла град је напустило око 150.000 житеља, скоро половина тадашње популације која је тада бројала око 350.000 људи. Стога је Београд наредног дана уистину одавао утисак разорене и пусте вароши.

По свим карактеристикама, као и по стравичним последицама, ваздушни напад на Београд представљао је ратни злочин против цивилног становништва, материјалних добара и културне баштине.

Разарањем објекта Народне библиотеке Србије уништен је скоро читав национални фонд који је почетком 1941. обухватао око 354.000 наслова монографских публикација у око 500.000 свезака, 1.365 рукописа, 226 раних штампаних књига, око 6.260 бројева часописа и новина, око 3.770 писама и 1.447 јединица картографског материјала, графика и фотографија.

Спасени Житије и Збирка музикалија

Од уништења националног фонда, необичним сплетом историјских околности, спасени су „Зборних житија таха-монаха Марка“, из друге половине 14. века, као и комплетна Збирка музикалија Народне библиотеке Србије. Тог кобног дана Зборних се налазио у академској позајмици Српском семинару у Капетан-Мишином здању, а Збирка музикалија у библиотеци Музичке академије, која је почела с радом у новембру 1937. године.

Кућа несагоривих речи

Дејан Ристић, дипломирани историчар, реконструисао је после вишегодишњих истраживања историјат Народне библиотеке Србије. Његова књига „Кућа несагоривих речи“ која ће ускоро изаћи из штампе у издању НБС, расветљава нека спорна питања и доноси низ нових сазнања из повести ове српске националне установе.                                                                  Сл. К.

Извор: Политика; Политика, 4. април 2016, бр. 36781, стр. 8.
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Седам најлепших тврђава на територији Србије

Широм наше земље налази се око две стотине локалитета са остацима тврђава и утврђених градова.

На територији данашње Србије још од античких времена грађена су величанствена утврђења, а након много векова и разарања су очуване остале само тврђаве које су војну функцију задржале и у средњем веку, под влашћу Османлија.

Како је истакнуто на сајту Туристичке организације Србије, већина ових тврђава и утврђених градова је дограђивана и прилагођавана развоју ратних техника, а неке од њих биле су претече савремених српских градова.

Бачка тврђава

Foto: News1/Draga Udovičić

Фото: News1/Draga Udovičić

Ово средњовековековно утврђење у близини војвођанског града Бача подигнуто је између 1338. и 1342. године, у време угарског краља Карла Роберта, а коначан облик добила је један век касније. Према категоризацији Републичког завода за заштиту споменика културе, овај замак је проглашен за добро од изузетног националног значаја.

Петроварадинска тврђава

Foto: Wikimedia Commons

Фото: Wikimedia Commons

На десној обали Дунава, на петроварадинској стени, налази се позната тврђава, подигнута на месту једне раније средњовековне грађевина. Овај замак изградила је Аустрија, а подизање тврђаве је трајало од 1692. до 1780. године, због непрестане опасности од Османлија и чињенице да је граница са Османлијским царством била веома близу. Прво насеље је на овом тлу постојало око 4500. пре наше ере, а према неким новијим сазнањима, могуће је да је још раније.

Нишка тврђава

Foto: Wikimedia Commons

Фото: Wikimedia Commons

У самом центру данашњег Ниша, на десној обали Нишаве, уздижу се остаци чувене Нишке тврђаве, на чијој су територији људи живели и пре два миленијума. Једна је од најочуванијих на Балкану, а турска тврђава на овом месту подигнута је (за само годину дана) на остацима античког и средњовековног утвђења. Први писани извори о обнови ове тврђаве потичу из 1165. године, када је византијски историчар Хонијат написао да је цар Манојло I Комнин и сам Ниш окружио зидовима.

Београдска тврђава

Foto: Wikimedia Commons

Фото: Wikimedia Commons

Утврђење око којег се развијао и ширио данашњи Београд на овом месту је први пут подигнуто почетком I века као палисада, а у каснијим вековима су на овом месту подизани римски каструм, византијски кастел, средњовековна утврђена престоница Српске деспотовине и аустријско и, касније, османлијско артиљеријско утврђење.

Смедеревска тврђава

Foto: Wikimedia Commons

Фото: Wikimedia Commons

Деспот Ђурађ Бранковић подигао је у првој половини XV века на ушћу реке Језаве у Дунав смедеревско утврђење, по којем је касније назван Смедеревцем. Реч је о класичној воденој тврђави (окруженој водом), грађеној по узору на Цариград и његове бедеме. Једна је од највећих тврђава Старог континента.

Пиротска тврђава

Foto: Wikimedia Commons

Фото: Wikimedia Commons

Утврђење крај Нишаве, на територији данашњег Пирота, подигнуто је током владавине кнеза Лазара на овом тлу, а данас је већим делом очувано. Верује се да је пиротски град подигао војвода Момчило с јужних Родопских планина, због чега је утврђење названо Момчиловим градом.

Голубац

Фото: Wikimedia Commons

Фото: Wikimedia Commons

Овај споменик културе од изузетног значаја налази се у Националном парку Ђердап, на десној обали Дунава, на самом улазу у Ђердапску клисуру. Голубац се први пут у писаним изворима помиње у угарским документима из прве половине XIV века. Још увек није утврђено ко је поставио прве темеље, али је њима Горњи град подигао један православни великаш, о чему сведочи капелица четврте куле.

Извор: National Geographic Srbija; Туристичка организација Србије
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Бадњи дан и припреме за Божић 1909. године описани речима девојчице

Поводом празника, Народна библиотека Србије представља запис из „Дневника Љубице С. Јанковић“ у коме ауторка, као девојчица, пише о Бадњој вечери и спремању за прослављање Божића.

Фото: Мирјана Симоски Извор: Народна библиотека Србије

Фото: Мирјана Симоски Извор: Народна библиотека Србије

„Бадње вече. Ма да је тек 10 сати прошло, моји су сви полегали уморни од многог тумарања и послова којима су ових дана – као и увек пред Божић – били изложени. Оца се жали како су му ноге промрзле кад је ишао да купује прасе а после, настојавао и одгледао док се оно напољу – јадно! – клало и уређивало. Мама опет вели, да и ако овај стан ни у пола не задаје посла од оног прошлог – ипак се она једва држи на ногама и зато она не чека никог већ леже. И Дана није знала шта би паметније могла урадити, и зато је легла.

Само ја пошто сам сав свој посао свршила т.ј. уредила и ходник и у њега пренела јело све и поређала на цигље, да би измрзнуло и слађе било, а и да се, што је главно, склонила из ‘шпајза’ од домашаја пацова, мишева и бубашваба – пошто сам све то дакле урадила – ја ево хоћу мало, тек обичаја ради, да ову јадну свеску обогатим којом више шкработином.

Уосталом, немам шта много рећи, јер – Боже, опрости ми – није ми изгледало да ће сутра Божић, тај, за мене, најсвечанији и најсветлији празник; једино, што нисмо ‘падали на нос’ од посла, као до сада, па смо све лепо распоредили, те смо постепено све свршили, што смо других година и ако много дана пред празник, све на јуриш спремали; а друго, што нема снега – најлепшег украса божићњег.

Оно истина, о вечери смо на најсвечанији начин извршили све верске обреде т.ј. очитали молитву, отпевали ‘Рождество твоје’, обгризли смокву, жути шећер, нишадор и шта ти ја знам још тамо шта – што рек’о ујче Тика, али тек тек, док погледам напоље, па видим дрвеће голо, земљу голу, и све голо, ништа није обучено у свечано рухо у коме се до сада дочекивало рођење највећег младенца – онда ми се чисто учини да је природа заборавила шта је сутра, и да ништа више не зна за заслуге тог Богочовека чије се рођење сутра прославља.

Али не, немам права, јер кад сам поглед свој управила небу, видела сам да су месец и сјајне звездице ишарале цео небески свод и да су се – налик на најскупоценије дијаманте – трудиле, која ће више лепотом својих блиставих зракова уздићи славу Божју и што свечаније дочекати долазак узвишеног детета.

Још их има дакле, који умеју ценити шта је узвишено и племенито, шта нам душу препорођава. Не, није још овладала и сасвим победила материјализам и практична проза живота; идеално, лепо и узвишено мора опстати док је људи и у њима душе – искре божанске.“

Дневник Љубице С. Јанковић налази се у Легату Љубице и Данице Јанковић, који је завештан Народној библиотеци Србије. По изричитој жељи легатора Љубице С. Јанковић Дневник није био доступан за коришћење 40 година од њене смрти.

Извор: National Geographic Srbija; Народна библиотека Србије
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

%d bloggers like this: