Архива категорије Чланци

Десет дужности ученика из 1910. године

У Политици од 19. августа 1910. године објављен је чланак о дужностима ученика које треба упамтити пред почетак нове школске године. Преносимо у целости „ових десет разумних заповеди В. Минха за ђаке“ од пре више од једног века. 

Десет дужности ученика*

  1. Школа је мала држава: Буди добар грађанин у тој својој држави, па да што ваљано урадиш за своју велику отаџбину.
  2. Помисли, да имаш примати велико наслеђе, и буди захвалан свима племенитима, који су ти га завештали, свима великим људима, који су радом свога живота створили и за тебе непролазне ствари.
  3. Научи се у маломе бити веран, да једном будеш могао бити у великоме; учи се стољњем реду, који ће ти помоћи за унутарњу ваљаност.
  4. Тежи за истинитошћу; немој само по форми да испуњаваш своје дужности и не буди задовољан спољним успехом. Немој учити другима за љубав, него мисли на себе самог и шта би ти хтео да вредиш.
  5. Немој лагати, ни као робови, који немају смелости за истину, ни као притворице, који хоће да се извију у висину, нити као варалице у речима, који позајмљено издају за своје. Тако исто не смеш бити дволичан: да се издајеш за смиренога пред својим родитељима, а дрзак и неуљудан пред својим учитељима и друговима.
  6. Буди добар друг међу својим парњацима, поуздан и веран; али не допуштај ниједном другу, који је гори од тебе, да тобом овлада. Не старај се, да друге у учењу претичеш само из таштог частољубља, али пази, да све урадиш, што твоја снага од тебе тражи.
  7. Не злоупотребљавај своју јачину према слабима и не буди охол према сићушнима; знај, да се већ и у младим годинама може дати доказа о великом срцу.
  8. Гледај, да будеш ваљан и у свима млађаним играма и да останеш чио и весео кроз све младо доба твоје. Љуби природу са свима створењима и не дај да ти икакав собни рад помути уживање у томе.
  9. Не клони духом, ако си што погрешио и морао казну отрпети; отпочни чило снова, па ћеш брзо моћи утрти све трагове минулога. Не дај да се неповерење усели у тебе и не мисли ништа зло о твојим наставницима; напротив, буди вазда убеђен, да су они само твоји пријатељи.
  10. Чини што добро драговољно поред твога обавезног рада, да би и доцније спадао међ оне, што сами себи постављају циљеве, а не међу полу робове, који раде само што им се наложи.
    ______
    Децо, изучите ових красних десет заповеди на изуст; изучите их и повинујте им се, па да вам добро буде и овог и оног света.
    ______
    * Сад пред почетак школске године могу згодно доћи ових десет разумних заповеди В. Минха за ђаке. И ми им их мећемо на срце.

Извор: Политика, бр. 2365, 19.8.1910, стр. 3.
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Ватерло – пораз над поразима

У рано лето 1815. године Наполеон је код Ватерлоа повео своју армију у последњу битку, у коначни пораз. Тиме је завршена епоха француске доминације у Европи.

Belgien Reenactment der Schlacht von Waterloo

Група „Аба“ је 1974. победила на Песми Евровизије са својим сонгом „Ватерло!“ Песма говори о поразу у љубавној игри, где је отпор бесмислен. Постоји пословица која каже: „Кад доживиш Ватерло, не можеш доживети још гори пораз“. Светска историја овековечила је име малог белгијског места које се налази јужно од Брисела. У рано лето 1815, Наполеон је тамо повео своју армију у последњу битку, у коначни пораз. Тиме је завршена епоха која се у уџбеницима историје назива „наполеонска ера“.

Napoleon

Војсковођа Наполеон Бонапарта: болестан и неуобичајено неодлучан

Мали Корзиканац, Наполеон Бонапарта, двадесет година узбуркавао је Европу, али на крају је одлучило 100 сати битке између 15. и 18. јуна – пре 200 година. Француска револуција је 1789. из темеља потресла стари поредак у Европи, али је, након Наполеоновог пораза, точак историје рестаурацијом враћен уназад. Победници над Наполеоном били су Енглез Артур Велсли, војвода од Велингтона и пруски фелдмаршал Гебхард Леберехт фон Блихер којег су звали „Маршал напред“.

Блихер је добио „добре батине“

Наполеон Бонапарта није код Ватерлоа био онај исти војсковођа као пре протеривања на Елбу. Не више млад, болешљив и неодлучан, цар који се вратио на власт показивао је знакове потрошености. Међутим, његов народ је био још увек фасциниран некадашњим освајачем и желео је да још једном пође у битку против осталих европских сила које су се у међувремену удружиле.

Gemälde Schlacht von Waterloo Sadler

Наполеон је због бројчане надмоћи противника био принуђен да изабере да се бори прво против једног, па против другог. Око 72.000 Француза суочили су се са двоструко бројнијим снагама Британаца и Пруса. А у то се не рачунају аустријске и руске трупе које су са истока такође надирале да се боре против Француске. Било је сигурно могуће победити те армије једну по једну. Наполеонов спектакуларан бег са Елбе где је био заточен, његово поновно преузимање власти у Паризу током само три недеље, све је показивало да је „мали каплар“ задржао своје особине да доноси брзе и исправне одлуке. Али та способност га је напустила код Ватерлоа. Оклевао је.

Portrait of Arthur Wellesley 1st Duke of Wellington

Стратегија Велингтон: „Волео бих да падне ноћ или да се појаве Пруси“

Шеснаестог јуна се на бојном пољу налази укупно 160.000 војника, Пруса је више него Француза. За седам сати је Наполеон, захваљујући пре свега својој старој гарди, успео да натера Блихерову армију у бег. Цена победе: 10.000 француских војника остало је на бојном пољу, Немаца је погинуло двоструко више. Велингтон је дан касније прокоментарисао пораз Пруса речима: Блихер је добио добре батине!

И Велингтон је за длаку избегао пораз јер је недалеко од Лињија, где су Пруси поражени, могао да задржи стратешки важно раскршће само зато што је заповедник трећине француске војске, маршал Неј оклевао да га енергично нападне. Ни тај маршал, којег је Наполен назвао „најхрабрији међу храбрима“, није био онај стари.

Најпре их је пустио да побегну па их није гонио

Дакле, Наполеону је успело да продре између Пруса и Енглеза. Војни стручњак, Ханс-Вилхелм Мезер је написао књигу о Ватерлоу. Он тврди да је Наполеон пропустио да се да у потеру за пораженим Прусима. „Напослетку, није знао где су и шта раде“, каже Мезер и додаје да је Наполеон потом пропустио да порази Велингтона ујутро 17. јуна, што би одговарало његовој намери да потуче противнике једног за другим. Велингтонова судбина већ је била запечаћена. Остала је записана његова реченица: „Волео бих да падне ноћ или да се појаве Пруси“.

Deutschland Gebhard Leberecht Fürst Blücher von Wahlstatt

„Маршал напред“

Пруси су дошли касно, али не и прекасно. У касно поподне француске трупе су већ биле у дефанзиви, али појава пруских трупа натерала их је у општи бег. До краја тог 18. јуна битка је већ била завршена. Од Наполеонове Северне армије пола је остало на бојном пољу, убијено, рањено или у заробљеништву.

Проклетство и благослов Бечког конгреса

Међутим, Наполеону се од почетка испречио Бечки конгрес. После његовог пораза у Русији и протеривања на Елбу у Бечу су од 18. септембра 1814. до 9. јуна 1815. заседали победници како би договорили односе у Европи. Управо су завршили посао враћања граница и поредака на тачку пре појаве Наполеона, а Наполеон је поново преузео власт у Француској. У Бечу су били окупљени најмоћнији државници Старог континента у тренутку када се поново појављује њихов непријатељ. Још на двору Хабзбурга су се сви ујединили против Наполеона. Наполеон је са Елбе побегао пола године раније него што је требало. Да су се европски суверени разишли из Беча, коалиција против Наполеона не би настала тако брзо. И европска историја би вероватно изгледала сасвим друкчије. Овако је Ватерло означио крај француске доминације у Европи и постао синоним за тотални пораз.

Аутор: Фолкер Вагенер

Извор: DW.COM
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Мудрост се патњом стиче – Милош Н. Ђурић

Преводећи и тумачећи старогрчке митове, и сам је за живота постао својеврстан мит. Исписао је хиљаде страница о античкој философији, уметности и етици, али је највише поштовао три личности које нису написале ни једно једино слово

milos-n-duric

Милош Н. Ђурић (1892-1967)

Необично и значајно писмо стигло је у јануару 1922. године из Њујорка у Београд:

Поштовани Господине,

Прочитао сам Вашу расправу Философија панхуманизма;, и радосно Вам признајем да сам био очаран Вашим филозофским мислима и Вашим песничким речима којима сте изразили Ваше врло лепе мисли. Ја нисам филозоф од струке, него сам физичар и математичар, али као сваки човек који се бави испитивањем природних појава ја се покаткад упуштам и у чисто филозофску анализу света. Та ме је анализа довела до закључака који су умногоме слични Вашој филозофији. Али признајем да их ја не бих могао обући у онако лепо одело као што сте Ви учинили, јер Ви нисте само филозоф него и песник. Ви се позивате не само на ум него и на срце. Ја Вас уверавам да је тај Ваш дични позив нашао најодушевљенијег одјека у моме срцу и у мојој души…

Писмо је упућено Милошу Н. Ђурићу, тридесетогодишњем професору философије и класичне филологије у земунској Реалној гимназији, а написао га је Михаило Пупин, славни научник и професор теоријске физике на Колумбија универзитету у Њујорку. Следеће, 1923. године, кад Ђурић постаје професор Друге мушке гимназије у Београду, у Њујорку излази Пупинова аутобиографија „Од пашњака до научењака“. Један примерак, с посветом, шездесетпетогодишњи Пупин шаље Ђурићу, који у то време увелико објављује научне радове, најчешће у Српском књижевном гласнику. Уз мноштво узвишених врлина, због којих је деценијама изузетно цењен, професор Ђурић био је и веома скроман човек: никада није спомињао своју преписку ни са Пупином ни са разним значајним интелектуалцима широм света. Пупиново писмо пронађено је у Професоровој обимној заоставштини, која је такође доказ његовог великог дела и несвакидашње личности. Прочитајте остатак овог уноса »

Оставите коментар

Хитлер је наредио: прво уништити Народну библиотеку

„Зато што је у њој сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа”, рекао је генерал-пуковник Александер Лер, одговарајући на питање зашто је баш Народна библиотека Србије била циљ у бомбардовању Београда 6. априла 1941. године

Аутор: Дејан Ристић

Некадашње здање Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу у Београду (Из Збирке фотографија Музеја града Београда)

Некадашње здање Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу у Београду (Из Збирке фотографија Музеја града Београда)

После слома нацистичке Немачке у мају 1945. генерал-пуковник нацистичке авијације Александер Лер предао се британским трупама које су га изручиле управо властима државе на чијој је територији починио највеће ратне злочине.

У првом истражном исказу, датом официрима Народноослободилачке војске Југославије средином маја 1945. у месту Купинец код Загреба, генерал Лер је нагласио да му је лично Адолф Хитлер издао наређење за потпуно разарање Београда.

„У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно”, нагласио је Лер. На питање југословенских официра зашто баш Народну библиотеку, одговорио је: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.”

Лерова изјава отклања и последњу сумњу у мотиве и разлоге политичког и војног врха нацистичке Немачке за планско уништење српске националне библиотеке до кога је дошло у поподневним и вечерњим сатима 6. априла 1941. године.

Поштујући правни принцип Forum patriae victimae, југословенски војни суд у Београду спровео је суђење и изрекао пресуду – смртна казна над ратним злочинцем генерал-пуковником Александром Лером извршена је крајем фебруара 1947. у главном граду Југославије. Занимљиво је да је Лер током суђења свом браниоцу, који му је додељен по службеној дужности, у једном тренутку рекао да му смета присуство јавности (грађана) у судници. „Они ме посматрају као да сам злочинац“, појаснио је Лер.

Но, вратимо се на сам трагични догађај.

У својству команданта немачке 4. ваздушне флоте Лер је 31. марта 1941. издао својим трупама наређење у којем је као један од основних циљева било означено „рушење Београда нападом главних снага“. За напад на југословенску престоницу одредио је седам ваздухопловних пукова, опремљених двомоторним бомбардерима „дорније“, „јункерс“ и „хенкел“, два пука обрушавајућих бомбардера „штука“, као и четири пука ловаца „месершмит“. У нападу је било ангажовано 2015 бомбардера, више од стотину „штука“ и 160 ловаца.

На предлог свог министра пропаганде Гебелса, Хитлер се сагласио да тајни знак за почетак напада на Југославију и бомбардовање Београда буде „Марш принца Еугена“, који је компоновао Андреас Леонард. Звуци марша емитовани су преко Радио Берлина у 5.20 сати ујутро, 6. априла 1941. године.

Поред тачног времена извођења ваздушног напада, у Леровом наређењу од 31. марта утврђен је процентуални однос разорних и запаљивих бомби које је требало користити. Тако су бомбардери током првог јутарњег напада 6. априла носили између 60 и 75 одсто разорних бомби различите тежине, као и мине од 1.000 килограма – немачко тајно оружје, до тада веома ретко коришћено. Проценат запаљивих бомби различитих типова у првом нападу износио је између 25 и 40 одсто, а у поподневном нападу 40 одсто експлозивних и 60 одсто запаљивих пројектила. Намера је била јасна – у Београду је требало изазвати што више великих пожара због додатног разарања града и навођења током планираних ноћних напада из ваздуха.

Нажалост, тај циљ је у потпуности остварен.

Управо током напада запаљивим гранатама око 15 сати и 30 минута 6. априла погођено је здање српске националне библиотеке на Косанчићевом венцу.

Према извештају нацистичког Оперативног штаба, првог дана ваздушних напада на Београд бачено је укупно 218,5 тона експлозива, а током вишедневног бомбардовања страдао је 2.271 житељ престонице.

Потпуно су уништена 682 објекта, међу њима и здање Народне библиотеке Србије. Знатно је оштећен 1.601 објекат, док је 6.829 грађевина оштећено у мањој мери. Страдало је око 50 одсто стамбеног фонда, знатно су оштећене електрична, водоводна, канализациона и телефонска мрежа. Само током 6. априла град је напустило око 150.000 житеља, скоро половина тадашње популације која је тада бројала око 350.000 људи. Стога је Београд наредног дана уистину одавао утисак разорене и пусте вароши.

По свим карактеристикама, као и по стравичним последицама, ваздушни напад на Београд представљао је ратни злочин против цивилног становништва, материјалних добара и културне баштине.

Разарањем објекта Народне библиотеке Србије уништен је скоро читав национални фонд који је почетком 1941. обухватао око 354.000 наслова монографских публикација у око 500.000 свезака, 1.365 рукописа, 226 раних штампаних књига, око 6.260 бројева часописа и новина, око 3.770 писама и 1.447 јединица картографског материјала, графика и фотографија.

Спасени Житије и Збирка музикалија

Од уништења националног фонда, необичним сплетом историјских околности, спасени су „Зборних житија таха-монаха Марка“, из друге половине 14. века, као и комплетна Збирка музикалија Народне библиотеке Србије. Тог кобног дана Зборних се налазио у академској позајмици Српском семинару у Капетан-Мишином здању, а Збирка музикалија у библиотеци Музичке академије, која је почела с радом у новембру 1937. године.

Кућа несагоривих речи

Дејан Ристић, дипломирани историчар, реконструисао је после вишегодишњих истраживања историјат Народне библиотеке Србије. Његова књига „Кућа несагоривих речи“ која ће ускоро изаћи из штампе у издању НБС, расветљава нека спорна питања и доноси низ нових сазнања из повести ове српске националне установе.                                                                  Сл. К.

Извор: Политика; Политика, 4. април 2016, бр. 36781, стр. 8.
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Седам најлепших тврђава на територији Србије

Широм наше земље налази се око две стотине локалитета са остацима тврђава и утврђених градова.

На територији данашње Србије још од античких времена грађена су величанствена утврђења, а након много векова и разарања су очуване остале само тврђаве које су војну функцију задржале и у средњем веку, под влашћу Османлија.

Како је истакнуто на сајту Туристичке организације Србије, већина ових тврђава и утврђених градова је дограђивана и прилагођавана развоју ратних техника, а неке од њих биле су претече савремених српских градова.

Бачка тврђава

Foto: News1/Draga Udovičić

Фото: News1/Draga Udovičić

Ово средњовековековно утврђење у близини војвођанског града Бача подигнуто је између 1338. и 1342. године, у време угарског краља Карла Роберта, а коначан облик добила је један век касније. Према категоризацији Републичког завода за заштиту споменика културе, овај замак је проглашен за добро од изузетног националног значаја.

Петроварадинска тврђава

Foto: Wikimedia Commons

Фото: Wikimedia Commons

На десној обали Дунава, на петроварадинској стени, налази се позната тврђава, подигнута на месту једне раније средњовековне грађевина. Овај замак изградила је Аустрија, а подизање тврђаве је трајало од 1692. до 1780. године, због непрестане опасности од Османлија и чињенице да је граница са Османлијским царством била веома близу. Прво насеље је на овом тлу постојало око 4500. пре наше ере, а према неким новијим сазнањима, могуће је да је још раније.

Нишка тврђава

Foto: Wikimedia Commons

Фото: Wikimedia Commons

У самом центру данашњег Ниша, на десној обали Нишаве, уздижу се остаци чувене Нишке тврђаве, на чијој су територији људи живели и пре два миленијума. Једна је од најочуванијих на Балкану, а турска тврђава на овом месту подигнута је (за само годину дана) на остацима античког и средњовековног утвђења. Први писани извори о обнови ове тврђаве потичу из 1165. године, када је византијски историчар Хонијат написао да је цар Манојло I Комнин и сам Ниш окружио зидовима.

Београдска тврђава

Foto: Wikimedia Commons

Фото: Wikimedia Commons

Утврђење око којег се развијао и ширио данашњи Београд на овом месту је први пут подигнуто почетком I века као палисада, а у каснијим вековима су на овом месту подизани римски каструм, византијски кастел, средњовековна утврђена престоница Српске деспотовине и аустријско и, касније, османлијско артиљеријско утврђење.

Смедеревска тврђава

Foto: Wikimedia Commons

Фото: Wikimedia Commons

Деспот Ђурађ Бранковић подигао је у првој половини XV века на ушћу реке Језаве у Дунав смедеревско утврђење, по којем је касније назван Смедеревцем. Реч је о класичној воденој тврђави (окруженој водом), грађеној по узору на Цариград и његове бедеме. Једна је од највећих тврђава Старог континента.

Пиротска тврђава

Foto: Wikimedia Commons

Фото: Wikimedia Commons

Утврђење крај Нишаве, на територији данашњег Пирота, подигнуто је током владавине кнеза Лазара на овом тлу, а данас је већим делом очувано. Верује се да је пиротски град подигао војвода Момчило с јужних Родопских планина, због чега је утврђење названо Момчиловим градом.

Голубац

Фото: Wikimedia Commons

Фото: Wikimedia Commons

Овај споменик културе од изузетног значаја налази се у Националном парку Ђердап, на десној обали Дунава, на самом улазу у Ђердапску клисуру. Голубац се први пут у писаним изворима помиње у угарским документима из прве половине XIV века. Још увек није утврђено ко је поставио прве темеље, али је њима Горњи град подигао један православни великаш, о чему сведочи капелица четврте куле.

Извор: National Geographic Srbija; Туристичка организација Србије
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Бадњи дан и припреме за Божић 1909. године описани речима девојчице

Поводом празника, Народна библиотека Србије представља запис из „Дневника Љубице С. Јанковић“ у коме ауторка, као девојчица, пише о Бадњој вечери и спремању за прослављање Божића.

Фото: Мирјана Симоски Извор: Народна библиотека Србије

Фото: Мирјана Симоски Извор: Народна библиотека Србије

„Бадње вече. Ма да је тек 10 сати прошло, моји су сви полегали уморни од многог тумарања и послова којима су ових дана – као и увек пред Божић – били изложени. Оца се жали како су му ноге промрзле кад је ишао да купује прасе а после, настојавао и одгледао док се оно напољу – јадно! – клало и уређивало. Мама опет вели, да и ако овај стан ни у пола не задаје посла од оног прошлог – ипак се она једва држи на ногама и зато она не чека никог већ леже. И Дана није знала шта би паметније могла урадити, и зато је легла.

Само ја пошто сам сав свој посао свршила т.ј. уредила и ходник и у њега пренела јело све и поређала на цигље, да би измрзнуло и слађе било, а и да се, што је главно, склонила из ‘шпајза’ од домашаја пацова, мишева и бубашваба – пошто сам све то дакле урадила – ја ево хоћу мало, тек обичаја ради, да ову јадну свеску обогатим којом више шкработином.

Уосталом, немам шта много рећи, јер – Боже, опрости ми – није ми изгледало да ће сутра Божић, тај, за мене, најсвечанији и најсветлији празник; једино, што нисмо ‘падали на нос’ од посла, као до сада, па смо све лепо распоредили, те смо постепено све свршили, што смо других година и ако много дана пред празник, све на јуриш спремали; а друго, што нема снега – најлепшег украса божићњег.

Оно истина, о вечери смо на најсвечанији начин извршили све верске обреде т.ј. очитали молитву, отпевали ‘Рождество твоје’, обгризли смокву, жути шећер, нишадор и шта ти ја знам још тамо шта – што рек’о ујче Тика, али тек тек, док погледам напоље, па видим дрвеће голо, земљу голу, и све голо, ништа није обучено у свечано рухо у коме се до сада дочекивало рођење највећег младенца – онда ми се чисто учини да је природа заборавила шта је сутра, и да ништа више не зна за заслуге тог Богочовека чије се рођење сутра прославља.

Али не, немам права, јер кад сам поглед свој управила небу, видела сам да су месец и сјајне звездице ишарале цео небески свод и да су се – налик на најскупоценије дијаманте – трудиле, која ће више лепотом својих блиставих зракова уздићи славу Божју и што свечаније дочекати долазак узвишеног детета.

Још их има дакле, који умеју ценити шта је узвишено и племенито, шта нам душу препорођава. Не, није још овладала и сасвим победила материјализам и практична проза живота; идеално, лепо и узвишено мора опстати док је људи и у њима душе – искре божанске.“

Дневник Љубице С. Јанковић налази се у Легату Љубице и Данице Јанковић, који је завештан Народној библиотеци Србије. По изричитој жељи легатора Љубице С. Јанковић Дневник није био доступан за коришћење 40 година од њене смрти.

Извор: National Geographic Srbija; Народна библиотека Србије
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Надимци старих Београђана: Ускрс бумбара

Ујкино дете, Фрајла Лаза, Дупло голо, Жена двају Милана, Безобразни Васа, Мика Алас… Иза сваког оваквог надимка стоји нека занимљива прича која говори о духу времена за нама

Уз узречицу „на шегу се порез не плаћа” стари Београђани гледали су да суграђанима дају макар по један надимак. На њиховој мети налазили су се сви: краљеви, дипломате, министри, књижевници, глумци, кицоши, каћиперке… Пошто „реп” није могао да се одвоји од особе, многи су се мирили са судбином и почињали да се представљају новим, а не крштеним именом. Додуше, у хроници су забележени и случајеви дељења батина због надимка, изведени амрелом по леђима! Прочитајте остатак овог уноса »

Оставите коментар

Папир који се борио у рату – Кад кажипрст каже

Аутор: Соња Ћирић

Оно што су за данашње војне сукобе телевизија и друштвене мреже, што је за Други светски рат био радио, то је за Први светски рат био плакат. Разумљиво, зато што га је било лако и јефтино произвести и лако разделити

Плакати су израђивани на папиру великог формата, и на њима су уочљивим словима и јасним сликама или цртежима штампане поруке. Лепљени су на стубове за плакате и слична јавна видљива места, како би што више људи могло да уочи њихову поруку. Док није почео Први светски рат, плакати су углавном рекламирали нове производе, обавештавали где ће се и кад одржати нека приредба или су обавештавали народ о новој државној одлуци и закону, а кад је почео Први светски рат постали су и основно средство државне пропаганде. Било да је позивао људе да бране своју земљу, да штеде и одвајају за војнике на фронту или да оцењују и углавном ниподаштавају противника, плакат током Првог светског рата изузетан је историјски документ.

До које мере је то тачно показује изложба „Рат и плакат, 1914–1918.” у Музеју примењене уметности у Београду чији је аутор Владимир Чех, оснивач Института за историју оглашавања. Прегледао је, каже, више од 7000 плаката објављиваних и коришћених током Првог светског рата по свету. Од њих је за изложбу изабрао 700, 200 штампаних и постављених на паное, и још 500 доступних на десетак екрана. Плакати су постављени по темама тако да граде причу о животу током Првог светског рата у свету и Србији, причу која се не учи на часовима историје.

Зов отаџбине

На почетку је регрутација. Ако се зна да је у рату од првог испаљеног метка 1914. године до 11. новембра у 11 часова 1918. године, кад је потписано примирје, учествовало 65 милиона људи, јасно је да је било потребно уложити много труда да се они привуку да крену на фронт или, бар, помажу. Због тога се на плакатима који су позивали људе у војску налазе и наредбе и молбе, и хумор и осећања.

Десило се да је управо та тема, позивање у рат, разлог настанка најпознатијег и највише штампаног плаката у Великом рату, како се до наредног светског сукоба звао Први светски рат, израђен је у Сједињеним Америчким Државама 1917. године. На њему Ујка Сем, синоним за америчку државу, кажипрста упереног у сваког ко погледа у овај плакат, строго поручује „Тебе хоћу за америчку војску!” Замисао за овакав изглед и поруку плаката позајмљена је од Британаца. Наиме, 5. септембра 1914. године на насловној страни часописа „Лондон опинионс” познати енглески војсковођа лорд Киченер уперио је прст у читаоца и поручио: „Потребан си својој земљи”.

Кад је касније Алфред Лити осмишљавао плакат за исту намену, затражио је дозволу редакције да преправи насловну страну у плакат. Променио је само текст: „Британци, пријавите се својој армији”. Само за један дан по објављивању Литијевог плаката, у војску се пријавило 33.203 добровољца! Овај плакат је затим прешао Атлантски океан. И овог пута настао је на основу насловне стране: прво је сликар Џејмс Монтгомери Флег урадио насловну страну за часопис „Леслис викли”, али са својим аутопортретом као Ујка Семом, а затим је, уз дозволу часописа, направљен плакат. Само у првој години штампан је у четири милиона примерака, а касније је постао плакат с највећим бројем штампаних примерака у историји и највише опонашан. Таквих плаката има у Француској, Италији, Немачкој, Аустралији, Аустрији… Направљен је у Првом светском рату, коришћен је и у следећем, појављује се и данас.

Неочекивани су они плакати са хумором у поруци, зато што се тако нешто не очекује у озбиљној теми као што је регрутација. На пример, аустралијски плакат поручује „Лепо је сурфовати, али треба мислити и на оне који су у рововима. Иди, и помози им.” Најдуховитији је, вероватно, британски плакат на коме три војника играју карте и питају „Хоћеш ли да будеш четврти у игри?”. Потресан је плакат на коме је представљен призор грађанског живота: отац седи у фотељи са кћеркицом у крилу и синчићем који се на поду игра фигурицама војника. Кћи га пита: „Тата, а шта си ти радио у Великом рату?”.  Плакат, објављен 1915. године, упозорава – немој да дозволиш да ти твоје дете једног дана постави овакво питање.

Без одела и шећера

За постизање што већег отпора непријатељу коришћена су сва средства, па и увреде и неистине. Плакат написан руском ћирилицом на коме границе Немачке сежу преко европског дела Русије и на коме је Велика Британија обележена као немачка колонија, дељен је међу руским војницима. Испричано им је да је плакат пронађен у џепу једног немачког војника, с идејом да изазове њихове негативне реакције према Немцима.

Велики рат је много коштао. Процењује се да су САД потрошиле 23.625.253.000 долара, Велика Британија 35.334.012.000 долара, Русија 22.293.950.000 долара, Немачка 37.775.000.000 долара, Србија 399.400.000 долара, и тако даље. Плакати који су позивали људе да учествују у ратним зајмовима и да штеде како би војска имала више, одиграли су важну улогу у прикупљању тог новца. У томе су највише успеха имали плакати с осећајним порукама. На италијанском плакату, на пример, девојчица у наручју оца у војничкој униформи показује на фронт у позадини за који је потребан новац.

Посебан утисак из те серије оставио је француски плакат на коме мајка ставља дете на починак и позива да ваља помоћи рат како би нам деца била безбедна. Познат је француски плакат на коме три жене упрегнуте у плуг, јер су мушкарци на фронту, обрађују земљу. Овај плакат је коришћен у Канади с текстом „Овако помаже жена у Француској, како могу ја да служим Канади?”

Један амерички плакат поручује „Чувајте једну кришку дневно за војску”, а енглески „Немојте да пијете понедељком” како би било више за војнике. „Облачити се скупоцено у ратно време није само неприлично већ и непатриотски”, оцењује амерички плакат. Један плакат сведочи да је због штедње тада у САД на часовницима померано време. На некима су савети како чувати храну, и шта јести: „Једите више кукуруза, овса, пиринча, рибу, воће и поврће, а мање пшенице, меса, масноће и шећера”, хране која је потребна војсци. „Ваша жена штеди, могли бисте и ви”, поручује један амерички плакат сликом дебелог господина за обилном трпезом. Војници су с плаката поручивали „Ми чувамо вас, ви чувајте храну”.

Улога мантила

Плакатима је поручивано да се војницима дају чарапе, књиге, плоче, Французи су мислили и на цигарете, да им се шаље вино… Доброчинство је било изражено и за народе других држава. Американци су, на пример, позивали да се помогне Француској и људима Блиског истока. Немци су водили рачуна о ветеранима, један амерички плакат поручио је „Немојте осећати сажаљење према инвалидима рата, дајте им посао.”

И данас познате робне марке, „Нестле” на пример, оглашавале су се и током рата. На једном плакату пише да је мантил „барбери” непромочив па зато добра опрема за рат, а на другом пише да је „занберн” три пута водоотпорнији. Рекламирани су филмови, плакат за филм „Испод четири заставе” изгледа као да је данас осмишљен. У ту групу спадају и амерички плакати„Људи за четири минута” којима су добровољци позивани да у паузи биоскопске пројекције, док се мења филмска трака, што траје четири минута, говорима мотивишу људе на родољубље. Јавило их се више од 75.000.

Најчешћи симболи којима су појачаване поруке плаката су аждаје – асоцијација на непријатеља. Британски плакати су приказивали британског лава и Британију, амерички су, осим Ујка Сема, имали и Кип слободе, француски Јованку Орлеанку и Маријану… „Да ли је ово ваш дом? Чувајте га” пише на плакату на коме је карта Велике Британије.

Љубав према Србији

Једна од тема светских плаката била је Србија, па је на изложби посебно издвојена као прича о великим акцијама прикупљања помоћи у Француској, Великој Британији и САД. „Немојмо само да се дивимо Србији, већ јој помозимо”, писала је француска штампа. Познати француски сликар Теофил Александар Штајнлен урадио је плакат за Српски дан одржан 25. јуна 1916. године. Тада су у свим француским школама одржана предавања о Србији и њеној улози у рату. Тај исти плакат је затим пренет у САД под слоганом „Спасимо Србију, нашег савезника” како би помогао акцији коју је неколико година спроводио Михаило Пупин. У Америци су тада израђени и други плакати који су позивали за помоћ Србији.

Сликарка Малвина Хофман је урадила плакат „Србији је потребна помоћ” по фотографији српског војника у самртном часу на грчком острву Виду. Енглески фонд за помоћ Србији организовао је више добротворних акција. Једна од њих је била „Дан српске заставе”, 22. септембра 1916. године, кад су многе лондонске глумице на улици продавале српске заставице као доказ „љубави према Србији”. На једном од познатих британских постера је Краљевић Марко који се вратио да поведе свој народ.
Плакати су током Првог светског рата и у Србији били средство обавештавања, па је томе посвећен трећи део изложбе. Наши плакати су само текстуални, то су објаве и прогласи. Један од њих поручује да се немачка војска са савезницима не бори против народа већ само против српске војске – потписао га је фелдмаршал Макензен у Крагујевцу новембра 1915. године. Ту су и Одлука Народне скупштине Војводине да се присаједињује Србији, Одлука Црногораца да приступају Србији, и Свечано проглашење државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца, чиме је за нас завршен Први светски рат, па и прича о његовим плакатима.

Извор: Политикин Забавник, бр. 3277 (5. 12. 2014.)
Приредио: Настава историје

Оставите коментар

Живојин Мишић – Ко сме, тај може!

Преузимајући команду над Првом армијом у драматичним данима Колубарске битке генерал Живојин Мишић је, доносећи важне одлуке и на своју руку, већ клонуле војнике повео у најсјајнију победу српске војске током Великог рата. Тако је ушао у историју раме уз раме са највећим војсковођама тог времена, а Србија га је наградила чином војводе и највећим одликовањем.

Животни пут даровитог српског војсковође Живојина Мишића био је, доиста, „дуга и тешка борба“.

Z.  Misic pred Balkanske ratove.jpg

Живојин Мишић пред балканске ратове

Родио се 19. јула 1855. године под једном „шефтелијом“ (шљива ранка) у селу Струганику, као најмлађе, тринаесто дете оца Радована и мајке Анђелије (Мишићеви родитељи имали су једанаест синова и две кћери).

После мукотрпног трогодишњег школовања у Рибничкој основној школи, „једног лепог августовског дана 1867. године“, мали Живојин је – „обучен у чисто ново и бело рубље“ и испраћен од брижне мајке речима: „Срећан ти пут, бубице моја“ – отпутовао у Крагујевац, на „више школовање“. Ту је завршио први и други разред гимназије, трећи, четврти и пети у Београду, а шести поново у Крагујевцу. По завршетку шестог разреда гимназије, уписао се у XI класу Артиљеријске официрске школе, коју је завршио тек 1880. године (питомци ове класе прекинули су, после друге године, школовања због рата с Турском), тек двадесет први у рангу, од укупно 23 питомца.

Овај пример најбоље показује да успех у школи није гаранција већ само претпоставка за успех у служби. Ваља, међутим, рећи да је Мишић показивао највише склоности за оне предмете који дају основу за практичан оперативни рад и да је своја права теоријска сазнања проверио у суровој ратној збиљи; учествовао је два ослободилачка рата са Турском (1876. и 1877–1878), у којима је командовао Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао драгоцена ратна искуства, оно што у школи није могао да научи, све да је био и први у рангу. Прочитајте остатак овог уноса »

Оставите коментар

Први дан рата

Пише др Александар Животић*

Објава рата Србији стигла је из Беча 28. јула отвореним телеграмом, и самим тим чином Аустроугарска је показала на који и какав начин ће водити рат против Србије – с много мржње и противно међународном праву и традиционалним обичајима рата.

Ултиматум који је аустроугарски посланик барон Гизл 23. јула 1914. уручио представницима српске владе јасно је говорио о намери да се Србија понизи и принуди на максимално попуштање како би удовољила експанзионистичким стремљењима Беча. Прочитајте остатак овог уноса »

1 коментар

%d bloggers like this: