Небеска Света гора

Хиландар – српска светиња

Аутор: Радивој Радић

Зачетници монаштва пророци и апостоли. И данас важе три монашка завета. Цео живот монаха у молитви, посту и скромности

Хришћанство ће постојати и када на свету буде преостао само један монах! Ову оцену изрекао је наш савременик, припадник Српске православне цркве. Он није рекао патријарх, или папа, или епископ, или свештеник. Он је рекао – монах! И то није рекао случајно.

Зашто је то тако? Зато што монах најлакше савладава велики онтолошки јаз између Бога и човека, зато што је монах заправо најближи Богу, зато што, како вели Јован Лествичник, један од најчувенијих монаха: „Светлост монасима су анђели, светлост људима је монашка заједница.“

Монах (монахос) и монаштво (монахисмос) су грчке речи које стоје у тесној вези са глаголом моназин, што значи живети у самоћи, живети сам.

Византијско монаштво је веома занимљив феномен којим су се бавили и којим се и данас баве многи савремени истраживачи различитих научних профила. Међутим, упркос многобројним истраживањима, много тога је још остало прекривено тамом.

Изворно, сам појам монаштво, означава усамљенички начин живота побожних хришћана оба пола, живот у самоћи, одвојен од света и породице, у сиромаштву и свакој послушности. Друго, често употребљавано име за монаштво јесте анђелски образ, што значи да монах настоји да буде налик самим анђелима који непрестано хвале и величају Бога.

Суштински смисао и циљ монашког начина живота јесте у потпуном и безрезервном испуњавању свих јеванђеоских заповести о људском односу према Богу и према људима. При том се све животне потребе код монаха своде на најмању и најнужнију могућну меру. Целокупан њихов живот своди се на молитву, пост, скрушеност и скромност.

Од самог почетка, монаштво одликују, пре свега, завет безбрачности, затим завет сиромаштва и својеврсног презира према овоземаљским стварима и потребама и, напослетку, завет послушности свом духовном оцу. Додајмо да су то, углавном, и до данас три важећа монашка завета које искушеник или кандидат за монашки постриг свечано полаже приликом монашења.

Буктињу монашког живота је седамдесетих година III столећа, у доба једне од највећих криза у целокупној светској историји, на велелепан начин упалио Антоније Велики, који је двадесет година провео у једном гробу. Он је истицао да црква и свештеници нису потребни да би се човек приближио Богу. Иначе, свети Антоније није био Грк. По предању, он је био Копт и није био писмен, али су духовне поуке, о којима је говорио, записали његови следбеници у монаштву.

Када су хришћани у Римском царству стекли слободу вероисповедања знаменитим Едиктом о верској толеранцији, који су 313. године издали цареви Константин Велики и Лициније, унутар саме цркве појачано је интересовање за монаштво. Ипак, према неким прорачунима у првим деценијама IV столећа, тек сваки пети или сваки седми житељ Римског царства, био је хришћанин, што чини 15 до 20 посто броја становника.

Како било, за ревносне хришћане, прилив нових и недовољно припремљених присташа Христове вере, био је својеврсна саблазан и такви су почели да напуштају свет и повлаче се на пуста и скровита места где су проводили остатак живота. Тако се десило да је, за разлику од III столећа, када је број оних који су примили анђелски образ, био релативно мали, у следећем IV столећу досегао бројку од педесет хиљада.

Зачетници монаштва су пре свега били старозаветни пророци (Илија, Данило, Јеремија), потом свети Јован Крститељ, као и апостоли у Новом завету.

Посебно место у историји византијског монаштва, почев од X столећа, заузима Света гора, јединствена монашка република и „небески град“ како је, у тренутку надахнућа и испуњен религиозним заносом, назива један византијски писац. Затим ту су и Метеори у Тесалији, где се на негостољубивим громадним стенама налазе манастири у које се улази у корпама са чекрком.

Монаштво, настало на хришћанском Истоку, проширило се и у остале делове хришћанске васељене. За распростирање ове идеје на Запад у IV столећу, веома је заслужан црквени отац и александријски патријарх Атанасије Велики.

Монашки живот се испољавао кроз два посебна вида: кроз отшелништво или пустињаштво и кроз организовање монашких насеобина – манастира. Отшелници или анахорети свој настанак везују за Антонија Великог и египатске пустиње. Пустињаштво је било веома развијено до X столећа, а онда почиње да опада.

Поједини од њих, такозвани еремити, заиста су живели по пустињама. Затим имамо дендрите који су живели на дрвету, потом стилите или столпнике који су живели на стубу, каткад чак и усред градске вреве. Вероватно најчувенији међу њима био је свети Симеон Стилит, сиријски аскета из V столећа. Да би побегао од својих сувише ревносних ученика, он је тридесет година живео на једном стубу. Са тог необичног седишта вршио је велики утицај. Једном је у жестокој верској расправи чак, и цару Теодосију II (408-450) запретио божјом казном.

Било је монаха који су живот проводили у сталном ћутању, а један је од своје осамнаесте године до краја живота изговарао само две речи: Кирие елеисон (Господи, помилуј!)

ЖИВОТ У ПУСТИЊИ

Колевка монаштва био је Египат, односно познате египатске пустиње као што су Тивејска пустиња, Писпир, Нитријска пустиња. Одатле се идеја монаштва прелила на Синајско полуострво, где је све до арабљанског освајања, било много монаха, мада и данас тамо постоји знаменити манастир свете Катарине.

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

HRIŠĆANSTVO će postojati i kada na svetu bude preostao samo jedan monah! Ovu ocenu izrekao je naš savremenik, pripadnik Srpske pravoslavne crkve. On nije rekao patrijarh, ili papa, ili episkop, ili sveštenik. On je rekao – monah! I to nije rekao slučajno.
Zašto je to tako? Zato što monah najlakše savladava veliki ontološki jaz između Boga i čoveka, zato što je monah zapravo najbliži Bogu, zato što, kako veli Jovan Lestvičnik, jedan od najčuvenijih monaha: „Svetlost monasima su anđeli, svetlost ljudima je monaška zajednica.“
Monah (monahos) i monaštvo (monahismos) su grčke reči koje stoje u tesnoj vezi sa glagolom monazin, što znači živeti u samoći, živeti sam.
Vizantijsko monaštvo je veoma zanimljiv fenomen kojim su se bavili i kojim se i danas bave mnogi savremeni istraživači različitih naučnih profila. Međutim, uprkos mnogobrojnim istraživanjima, mnogo toga je još ostalo prekriveno tamom.
Izvorno, sam pojam monaštvo, označava usamljenički način života pobožnih hrišćana oba pola, život u samoći, odvojen od sveta i porodice, u siromaštvu i svakoj poslušnosti. Drugo, često upotrebljavano ime za monaštvo jeste anđelski obraz, što znači da monah nastoji da bude nalik samim anđelima koji neprestano hvale i veličaju Boga.
SuŠtinski smisao i cilj monaškog načina života jeste u potpunom i bezrezervnom ispunjavanju svih jevanđeoskih zapovesti o ljudskom odnosu prema Bogu i prema ljudima. Pri tom se sve životne potrebe kod monaha svode na najmanju i najnužniju mogućnu meru. Celokupan njihov život svodi se na molitvu, post, skrušenost i skromnost.
Od samog početka, monaštvo odlikuju, pre svega, zavet bezbračnosti, zatim zavet siromaštva i svojevrsnog prezira prema ovozemaljskim stvarima i potrebama i, naposletku, zavet poslušnosti svom duhovnom ocu. Dodajmo da su to, uglavnom, i do danas tri važeća monaška zaveta koje iskušenik ili kandidat za monaški postrig svečano polaže prilikom monašenja.
Buktinju monaškog života je sedamdesetih godina III stoleća, u doba jedne od najvećih kriza u celokupnoj svetskoj istoriji, na velelepan način upalio Antonije Veliki, koji je dvadeset godina proveo u jednom grobu. On je isticao da crkva i sveštenici nisu potrebni da bi se čovek približio Bogu. Inače, sveti Antonije nije bio Grk. Po predanju, on je bio Kopt i nije bio pismen, ali su duhovne pouke, o kojima je govorio, zapisali njegovi sledbenici u monaštvu.
Kada su hrišćani u Rimskom carstvu stekli slobodu veroispovedanja znamenitim Ediktom o verskoj toleranciji, koji su 313. godine izdali carevi Konstantin Veliki i Licinije, unutar same crkve pojačano je interesovanje za monaštvo. Ipak, prema nekim proračunima u prvim decenijama IV stoleća, tek svaki peti ili svaki sedmi žitelj Rimskog carstva, bio je hrišćanin, što čini 15 do 20 posto broja stanovnika.
Kako bilo, za revnosne hrišćane, priliv novih i nedovoljno pripremljenih pristaša Hristove vere, bio je svojevrsna sablazan i takvi su počeli da napuštaju svet i povlače se na pusta i skrovita mesta gde su provodili ostatak života. Tako se desilo da je, za razliku od III stoleća, kada je broj onih koji su primili anđelski obraz, bio relativno mali, u sledećem IV stoleću dosegao brojku od pedeset hiljada.
Začetnici monaštva su pre svega bili starozavetni proroci (Ilija, Danilo, Jeremija), potom sveti Jovan Krstitelj, kao i apostoli u Novom zavetu.
Posebno mesto u istoriji vizantijskog monaštva, počev od Dž stoleća, zauzima Sveta gora, jedinstvena monaška republika i „nebeski grad“ kako je, u trenutku nadahnuća i ispunjen religioznim zanosom, naziva jedan vizantijski pisac. Zatim tu su i Meteori u Tesaliji, gde se na negostoljubivim gromadnim stenama nalaze manastiri u koje se ulazi u korpama sa čekrkom.
Monaštvo, nastalo na hrišćanskom Istoku, proširilo se i u ostale delove hrišćanske vaseljene. Za rasprostiranje ove ideje na Zapad u IV stoleću, veoma je zaslužan crkveni otac i aleksandrijski patrijarh Atanasije Veliki.
Monaški život se ispoljavao kroz dva posebna vida: kroz otšelništvo ili pustinjaštvo i kroz organizovanje monaških naseobina – manastira. Otšelnici ili anahoreti svoj nastanak vezuju za Antonija Velikog i egipatske pustinje. Pustinjaštvo je bilo veoma razvijeno do Dž stoleća, a onda počinje da opada.
Pojedini od njih, takozvani eremiti, zaista su živeli po pustinjama. Zatim imamo dendrite koji su živeli na drvetu, potom stilite ili stolpnike koji su živeli na stubu, katkad čak i usred gradske vreve. Verovatno najčuveniji među njima bio je sveti Simeon Stilit, sirijski asketa iz V stoleća. Da bi pobegao od svojih suviše revnosnih učenika, on je trideset godina živeo na jednom stubu. Sa tog neobičnog sedišta vršio je veliki uticaj. Jednom je u žestokoj verskoj raspravi čak, i caru Teodosiju II (408-450) zapretio božjom kaznom.
Bilo je monaha koji su život provodili u stalnom ćutanju, a jedan je od svoje osamnaeste godine do kraja života izgovarao samo dve reči: Kirie eleison (Gospodi, pomiluj!)

ŽIVOT U PUSTINjI
KOLEVKA monaštva bio je Egipat, odnosno poznate egipatske pustinje kao što su Tivejska pustinja, Pispir, Nitrijska pustinja. Odatle se ideja monaštva prelila na Sinajsko poluostrvo, gde je sve do arabljanskog osvajanja, bilo mnogo monaha, mada i danas tamo postoji znameniti manastir svete Katarine.
Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s